Пријатељство и(ли) васпитање

Пријатељство и(ли) васпитање

Реч педагогија је грчког порекла из времена античких држава и састављена је од две речи, παιδί што значи дете, односно дечак, и αγω што значи водити. У почетку је овај термин имао буквално значење; роб је водио дете од куће до места где се тадашња омладина окупљала ради стицања образовања. Тај роб се звао педагог, тј. онај који води дете. Међутим, према неким теоретичарима, роб се није бринуо само о сигурности детета на путу од куће и до ње, већ се бринуо и о његовом понашању. За разлику од дечака, девојчице су остајале са својим мајкама у кући. У  Риму се појам педагога мења, те је сада то учени роб, најчешће Грк, који сам подучава децу. Називали су га paedagogus. Већ тада, као и касније, сам термин „вођење“ се мења из буквалног у пренесено значење; педагог је онај који усмерава, образује и васпитава. Данас се термин педагог може дефинисати у ширем значењу и подразумева све оне који се на неки начин баве васпитавањем деце (ту се убрајају и родитељи и када не поседују адекватно педагошко знање) и у ужим значењима, где се мисли само на лица која се професионално баве васпитањем деце, односно наставнике.

Педагогија је настала из потребе за систематичним прикупљањем и уопштавањем искустава и знања у вези са васпитањем и образовањем. Одређивање предмета проучавања педагогије, као и методологије није једноставно јер се и друге друштвене науке баве друштвом, друштвеним феноменима и праксом, често нераскидиво повезаним са васпитањем. Због тога постоје неслагања међу различитим ауторима, не само у вези са предметом проучавања и избором методологије, већ постоји и недоследност у коришћењу стручне терминологије. Пољски педагог Богдан Суходолски све правце своди под „две педагогије“ које су у међусобној „борби“. Прва, „педагогија есенције“ је окренута ка будућности и даје слику васпитаника какав би он требало да буде. Друга, „педагогија егзистенције“ је окренута ка садашњости и поставља питања какав васпитаник заиста јесте. Међутим, између ова два правца могући су и компромиси, поготово у модерној педагогији.

Црква као жив организам и као заједница која настоји да у свом друштву заснује један одређени профил понашања такође је временом стварала основе своје педагогије док на крају није дошло до признате и парирајуће науке под  називом Хришћанска педагогија.

Православна педагогија савременог времена се налази пред многим искушењима. Треба сачувати вјечно постојеће елементе православног васпитања и остати одана  свом изворном циљу, али исто тако не смије остати иза завјесе конзервативности и у обручу страха од решавања савремених проблема.

У дијалогу педагогије и постпедагогије кључни проблем је проблем субјекта, будући да је од почетка грађанског друштва конституисање субјекта учињено зависним од постојећих процеса васпитања и образовања. Ради се о способности детета за самоодређивање, која или постоји од самог почетка или се накнадно изграђује васпитањем. По речима Хајнриха Купфера, време је да се предузме напад на један од последњих табуа савременог човека: табуа смети другог васпитавати. Млади, наиме, нису и не могу бити предмет педагогије. Антипедагози померају овај исказ на узраст детета од самог рођења! На тај начин они се залажу за реконструкцију и заснивање пуне самосталности деце.

По речима Хуберта фон Шонебека, данас се чврсто тло васпитања сматра нереалистичним, а одбацује се антрополошка премиса да је човек homo educandus – биће које не може без васпитања. Уместо тога, као антрополошка чињеница узима се да је свако већ од самог рођења способан да осећа шта је за њега самог најбоље. Васпитање представља културну и цивилизацијску мисију која је у наше време дошла до свог краја. Шонебек подвлачи позитиван смисао ове тврдње: мисао о крају васпитања, по њему, отвара један нов и конструктиван пут за одрасле и децу. Она почиње управо размишљањем о слици детета. Слика младог људског бића коме је потребно васпитање да би постао човек јесте само представа одраслих, један наговештај или хипотеза. А интерпретације, слике које дају људи могу се сматрати застарелим и превазиђеним. Шонебек указује на примере расизма, мушког шовинизма и монархизма, који су се увек представљали као истине које се саме по себи разумеју а заправо су били увек само хипотезе, представе и никад доказане чињенице живота. Педагошка становишта о детету такође не представљају ништа више него антрополошке хипотезе – стварно не доказане али дате као основе за опхођење са децом. Ова датост могла је да важи све док се нису појавили људи који не прихватају педагошко виђење детета и не траже педагошки пут према деци. Њихова нова хипотеза почела је да живи и она не пропада већ показује све више успеха у односима са децом.

Отварање новог поља интересовања хришћанске педагогије, које се показало у много чему другачијим у односу на ранија упознавања различитих педагошких теорија и искустава почиње тренутком настанка постпедагошког мишљења на Западу и оно је најсистематичније развијено у удружењу Пријатељство са дјецом у Минстеру.

По речима Урсуле Шулте (Schulte) ''Пријатељство са децом'' је концепција односа која се јавља уместо васпитног опхођења. Централна тачка овог модела је право самоодлучивања сваког човека од рођења и равноправно, без односа васпитања, дружење одраслих и младих људи. Реч је о томе да одрастао човек прихвати ново разумевање себе самог. Ово ново саморазумевање одраслог састоји се у томе да он себе и друге поштује као суверене људе који поуздано знају и могу да саопште оно што је за њих добро. Одрастао човек не види на тај начин свој задатак у томе да децу васпитава него да их подстиче. Он подстиче децу докле она то хоће и докле он то може. Он види у деци једнако вредне, разумне и партнере пуне поверења. Одрастао може тако са децом успоставити односе пуне поштовања и пријатељства. Он није више одговоран за њих него пред њима. Ова нова одговорност произлази из људских права

Православна педагогија се, кроз вијекове свога постојања и кроз неодвојиву повезаност са свим дешавањима у Цркви, дефинисала, преиспитивала, кориговала и изнова дефинисала  себе у сусретима с педагошким мишљењем људи околног света. ''Нови односи са децом'' за православне хришћане нашег поколења могу представљати, како наводи мр.професор Ивица Живковић, саблазан, претњу, страно тело у наслеђу западне културе, али и својеврстан изазов. Плодотворан дијалог са људима постмодерног начина размишљања могао би да приближи Благу вест спасења њиховом искуству и да покаже да се стварна перспектива нових односа са децом крије у вечно новим богооткривеним односима Христове љубави. Међутим, суочење са пост-педагошким мишљењем може пружити прилику и самим хришћанима за обновљење, ''ново читање'' и стицање нових позиција за препознавање поруке вековног педагошког предања Цркве.

Крајем осамдесетих година прошлог века настали су први новији системи православне педагогије састављени на основама актуелне неопатристичке богословске синтезе. Један од ових система, настао у нашем поднебљу, био је и курс предавања митрополита Амфилохија (Радовића) Основи православног васпитања, објављен заједно са другим богословским огледима 1993. године у истоименој књизи.

Ново, постпедагошко мишљење не значи одбацивање одговорности васпитача, већ једно више изнијансирано гледиште које произилази из особене антропологије детињства и философије васпитања у целини. Из овог приступа не следи буквално да деца остају без бриге одраслих. Ту се ради, пре свега, о другачијем схватању одговорности и односа са децом, о покушају да се осмисли нов сензибилитет у бризи о деци. Присталице амикације понизно признају границе које не желе да прекораче, од којих, по њиховом схватању, почиње суверени дечји свет. Они сматрају недоличним сваки покушај изигравања неког ко у овом интимном, егзистенцијалном дечјем свету објављује Истину. Уколико њихов однос са децом некоме буде од помоћи, они то сматрају даром живота који се између њих и деце догодио, томе се радују и захвални су. У пракси новије педагогије, која настоји да инструментализује ово величанствено ''помагање'' и претвори га у принцип, постпедагози виде суптилну деструктивност. ''Помагање'' као принцип, макар то била и толико хваљена ''помоћ за самопомоћ'', не би никада смело да дође испред принципа реалности, нити би оно што би требало да буде икада смело да се стави на место онога што заиста јесте. На тај начин, ''реал-егзистенцијализам'' постпедагогије настоји да замени морално мисионарење које се и данас догађа у педагогији широм света.

Шонебек пише о потреби међусобног опхођења одраслих и деце онако како то одговара њиховим тренутним осећањима, без осећања дужности према другима. Нико нема већу вредност од другога, што важи и за конфликтне ситуације. Реакција другога увек је његова лична ствар, за коју ми нисмо одговорни. ''Свако од рођења'' – тврди Шонебек – ''сноси одговорност за себе, своја осећања и вредновања. Одбацују се одговорност за другог и старатељство над другим''. Професор Ивица Живковић наводи да, осећање одговорности одраслих за дете произилази из става о детету као homo educandus-у, бићу коме је васпитање потреба. За оне који не прихватају тај став, деца су од самог свог рођења зреле личности. Она не постају зрела тек током одрастања – деца су од рођења одговорна за себе. Они који то увиђају и цене не осећају одговорност за њих. Одрасли који не осећају одговорност за другог долазе без захтева, без листе и без педагошке мисије. Они су способни да наступе на аутентичан начин – као личности. Они центар своје концентрације не пребацују на дете када су заједно са њим. Уместо тога, они остају при себи и преузимају одговорност пре свих за ону личност која је њима самима поверена – за себе саме. На тај начин они нуде детету оно најпотребније: респект за њихову способност одговорности за себе и једнака права са одраслима.

Новија педагошка мисао на Западу достигла је завидан ниво научне објективности, али и нових трагања за смислом у односима са децом – за чије је разумевање потребна детаљна упућеност у значења њене појмовне апаратуре. Није једноставно одредити обим и садржај појма постпедагошког мишљења. Ради ближег упознавања потребно је пажљиво изучити изворе и порекло нових односа са децом, и то у више различитих области истраживања. Пре свега, те области могу бити: педагогија – чији су новији правци и школе у дубљем смислу преиспитали неке основне елементе васпитног делања на Западу; социјална антропологија – са обиљем резултата крос-културалних и етнопсихолошких истраживања; психоанализа и хуманистичка психологија – са својим оригиналним приступима и образложењем проблема савременог човека; као и само постмодерно искуство западне цивилизације.