НЕШТО О ЈОХАНУ ФРИДРИХУ ХЕРБАРТУ
Увод
Њемачки философ Јохан Фридрих Хербарт (Johann Friedrich Herbart, 1776-1841) створио је у првој половини 19. вијека један цјеловит систем педагошког мишљења који је сто година утицао на педагошку теорију и школску праксу већине земаља европског и америчког континента. Настанак педагогије као самосталне, модерне науке, а поготово њен статус универзитетске научне дисциплине, везује се за име и стваралаштво овог повученог њемачког професора.[1] О хербарту и његовим идејама постоји веома обимна литература[2], међутим код нас има веома мало преведених дјела, па стога Хербарт и његово дјело остаје страно нашим читаоцима. Утицај Хербартових дела био је прилично велики крајем 19. вијека, у Енглеској, а нарочито у Америци.[3]
Нове идеје у Америци су имале највише одјека међу наставницима средњих школа. Хербартизам је постао нарочито доминантан у учитељским школама и школама за образовање наставника.[4]
Веома је уочљиво да англо-амерички интерпретатори велику пажњу поклањају Хербартовој психологији и њеној примјени у школском раду.[5] Битно је такође истаћи да је потребно уочавати разлике између Хербартових идеја и схватања,тј. између Хербартове и хербартовске педагогије.[6]
Хербартове и хербартовске идеје продиру кроз Србију, осамдесетих година 19. вијека, када у Крагујевачку учитељску школу долази Цилеров и Стојев ученик др Војислав Бакић (1847-1929), писац првих расправа у васпитању код нас, који постаје родоначелник српске хербатовске педагогије.[7]
Новија историјско-теоријска педагошка литература и периодика у нас, настала послије 1945. године често је помињала и критиковала Хербарта и хербартовску педагогију као типичан образац реакционираних и превазиђених схватања. Међутим до данас није написана ниједна исцрпна критичко-научна расправа о овом педагогу, његовим идејама и његовим настављачима.[8] Први један озбиљнији рад на тему Хербарта и његове теорије васпитања започела је мр Љубица Радулашки у виду своје докторске тезе, али зла судбина није дозволила да се ово добро дело доведе до краја. Љубица се изненада упокојила у 67.години живота, 26. новембра 2005. године.[9]
Личност и дјело Ј.Ф.Хербарта
Хербартов деда по оцу, Јохан Михаел, био је син ткача лана, али се по завршеним студијама теологије бавио педагогијом, да би на крају постао ректор латинске школе у Олденбургу и помоћник судије високог црквеног суда. Отац Томас Герхард био је правни савјетник у Олденбургу, а мајка Луција Маргарета Шите ћерка олденбуршког љекара др Корнелијуса.[10]
Уз неоспорне интелектуалне способности, Фридрих је гајио велику љубав и таленат према музици, свирао је четири инструмента, тако је већ са једанаест година наступао као das Wunderkind - чудо од дјетета.
Године 1788. постаје ученик олденбуршке гимназије, а 1794. постаје студент Јенског универзитета. У то вријеме у љетњем семестру 1794. године у Јени предавања држи Ј. Г. Фихте. Хербарт убрзо постаје Фихтеов "први ученик" и "тешко разумљив метафизичар".
Марта 1979. године, сасвим изненада прекида студије и и прихвата мјесто домаћег учитеља у Берну у кући покрајинског намјесника Карла Фридриха Штајгера. Хербарт који је тада имао само 21 годину добио је пуну слободу у васпитању троје деце, али је имао за обавезу да пише извјештај Штајгеру свака два мјесеца. Ови извјештаји су врло битни данас када се приступи изучавању Хербартове торије васпитања.[11]
Из извјештја се види да је Хербарт настојао да према својим васпитаницима буде "више пријатељ" него надзорник, а да свком дјетету приступа индивидуално, водећи рачуна о његовим природним и узрасним особеностима; при томе је наглашавао да васпитач мора бити еластичан у спровођењу плана рада.[12]
Хербарт је вјероватно већ тада дошао на идеју о васпитној настави, коју по њему условљавају два елемента: саображеност наставног градива дјеци и њиховим могућностима и унутрашња дубока веза учитеља и ученика.[13]
Педагогија и педагошка предавања Ј. Ф. Хербарта
Филозофско-научна схватања Хербартовог времена су и те како битна за развој његовог погледа на свијет. У том смислу је веома снажан утицај Канта, који је својим философским системом дао печат читавој епохи утичући, директно или индиректно, не само на своје савременике, већ и на читав 19. и 20. вијек.[14]
Философским промишљањем о могућностима људског ума, Кант је дао одговоре и на нека шира егзистенцијална питања човека која се тичу, не само његовог сазнања, практичног дјеловања, већ и наде - смисла цјелокупног његовог земаљског битовања.[15]
Хербарт се критички односио према владајућим философским системима посткантовског периода, настојећи да самостално изгради своју метафизику, ослањајући се на Елејску школу и Парменидово учење о привиду ствари и о непротивријечном, непромјенљивом, вјечном бићу, као на Лајбницову монадологију и учење о представама.[16]
Веома користан, при изучавању Хербартове педагогије и његових педагошких предавања, је "Нацрт педагошких предавања" из 1835. године. Ово Хербартово дјело је прево на српски др Душан Јовановић, али никада није штампано и налази се само у рјетким библиотекама у виду рукописа. Један такав примјерак се налази у библиотеци Филозофског факултета. Овај примјерак је овој библиотеци даривала мр Љубица Радулашки коју смо већ спомињали.
Навешћу овде неколико лијепих цитата из Хербартових нацрта педагошких предавања:
О педагогији
"Педагогија као наука зависи од практичне философије и психологије. Прва показује циљ образовања, а друга пут, средства и сметње." На ово Хербарт примјећује : "У овоме се садржи зависност педагогије од искуства, док дијелом практична философија већ у себи обухвата примјену на искуство; а дијелом психологија не полази само од метафизике него и од искуства, које је метафизика правилно схватила. Чисто емпиријско познавање људи утолико мање задовољава потребе педагогије, уколико је неко доба промјенљивије у погледу на свој морал, навике и мишљења; јер овим путем опструкције из ранијег посматрања постепено губе опсег у ком су важиле."[17]
"Философски системи у којим се претпосатавља фатализам или трансцедентална слобода, искључују сами себе из педагогије, јер они не могу да приме у себе без инкосеквенције појам ображљивости, који показује прелажење од неодређености ка постојаности.[18]
Хербарт је један од првих који је на академском тлу педагогију утемељио као самосталну науку, бавио се искључиво оправдањем њеног постојања као науке.[19]
"Моћ васпитања нема потребе да се сматра за већу, а ни за мању него што је. Васпитач треба да покуша, колико је у стању да постигне, али да стално буде спреман да га посматрање успеха врати на границе разумних покушаја. Да не би нешто пропустио, он мора да има пред очима цјелину практичне науке о идејама. Да би разумио и правилно тумачио посматрања мора стално да има пред очима психологију.[20]
О заснивању педагогије
Када говори о заснивању педагогије, Херебарт, говори у двије теме. Говори о заснивању практичном философијом и о психолошком заснивању. Говорећи о првој теми дотиче се појмова врлине, пребраћења самог васпитаника, идеје савршенства, идеје добре воље, идеје права, идеје правичности, културног система, моралног образовања итд. Говорећи о психолошком заснивању дотиче се тема као што су: људска душа-агрегат свакојаких моћи, фантазија, наклоност према лицима, естетски суд, самоопредељење итд.
"Врлина је име за цјелину педагошке сврхе. она је идеја унутрашње слободе која је у личности напредовала до постојане стварности. Из тога одмах произилази двострук посао, јер је унутрашња слобода односа између два члана: увиђања и воље, те васпитач настоји да се најприје појединачно оствари сваки од ових чланова да би они могли да се споје у постојан однос. Под ријечју увиђање разумије се естетско (још не морално) оцјењивање воље.[21]
"Идеја добре воље опомиње васпитача да све што буди злу вољу држи на одстојању докле год би могло да буде опасно. У васпитанику нужно мора да се придружи и поштовање према доброј вољи."[22]
О управљању дјецом
Неопходна је њега и старање за тјелесно напредовање дијеце, без размекшавања и без опасног очвршћавања. Никаква стварна потреба не смије да одведе дјецу искушењу, нити размаженост дјеце смије да произведе непотребне захтјеве.
Што се тиче телесних казни при васпитању дјеце, за које Хербарт сматра да се требају примјењивати само када прекори више не помажу, данас би многи рекли да оне нису добре и савремене, да су застарјеле и да нису у складу са људским правима и правима дјетета о којима се све чешће говори. Износим своје скромно мишљење да данас када све више пажње поклањамо правима дјеце, све више запостављамо нашу дјецу у оном исконском смислу љубави и очинског васпитања.
"Тјелесна казна која обично настаје онда када прекори не помажу...оне морају бити тако ретке да их се човјек више боји издалека него што се стварно изводе."[23]
"Да ауторитет и љубав обезбјеђују више него сва строга средства веома је познато; али ауторитет не може свако да прибави како му је воља, за то су потребни видљива надмоћност духа, знања, тијела, спољних услова."[24]
У Хербартовим нацртима педагошких предавња су такође описане и смјернице за васпитање дјеце у одређеним годинама узраста. Тако он то дели на периоде од четврте до осме године, на дечаштво и на младићство.[25]
О религијској настави
"Оно унутрашње у религијској настави имају да одреде теолози, а философија има да посвједочи да ниједно знање није у стању да наткрили чврсто поуздање религиозног вјеровања."
"Док неки не подносе да се много говори о гријеху, јер су иначе са њим или упознати или их обузима фантастичан страх од њега постоје други које могу потрести само најјачи изрази и други још који се и сами проповједајући против гријехова овога свијета стављају у поносној сигурности овоме свијету насупрот. Има још и мудријаша који, не чувши спинозиска учења, сами од себе допуштено сматрају за одобравно и од највиших судија одобрено, дакле, сматрају моћ као фактички доказ права. Има презирача чистог морала који мисле да се молитвом посвећују за рђаве радње."[26]
Закључак
Хербартов философски систем проистиче из анализе искуства. Систем обухвата логику, метафизику и естетику као основне одреднице. Он је одбацио све концепте појединачних менталних способности, а уместо тога постулирао да су сви ментални феномени резултат интеракције простих идеја. Хербарт је веровао да се образовни методи и системи заснивају на психологији и етици: психологија да достави неопходна знања духу а етика да се користи као основа за одређивање друштвених циљева образовања. [27]
На основу Хербартових дела, његови следбеници су развили пет корака наставних метода:
1. Припремити ученике да буду спремни за нову лекцију
2. Изложити (презентовати) нову лекцију
3. Помоћник у настави идеје нове лекције треба раније да простудира
4. Користити примере који илуструју поенту лекције
5. Тестирати ученике како бисте били сигурнио да су савладали претходну лекцију
Јохана Фридриха Хербарта, једну епохалну личност, оставити недоступним цијелој једној нацији плаћајући данак томе што неко није нашао за сходно да преводи његова дела и да се преданије бави његовом педагогијом је заиста велики минус нашег свобухватног успеха када је ријеч о образовању васпитача будућих покољења. Недопустиво је да се студенти педагогије, скојима сам разговарао, чак до своје треће године студирања, не само нису упознали са делом и личношћу Јохана Фридриха Хербарта, већ никада за њега нису ни чули. Особе које се озбиљније баве науком о васпитању, које имају тај дар Божији да се баве заиста тако дивном науком, али у исто вријеме које имају и велику обавезу како пред Богом тако и пред људима требали би да се упитају по питању овога и да одређене кораке у рјешавању овог проблема. То би заиста било у корист и нама и нашим покољењима.
[1] Радулашки, Љ., Сабране педагошке студије, стр.351.
[2] исто,стр.252.
[3] исто, стр.353.
[4] Butts, F., A Cultural History of Education,стр.501-502.
[5] Радулашки, Љ., Сабране педагошке студије, стр.354.
[6] исто, стр.352.
[7] Радулашки, Љ., Сабране педагошке студије, стр.358
[8] исто,стр.361
[9] Недовршена докторска теза мр Љубице Радулашки објављена је заједно са осталим њеним студијама у зборнику " Сабране педагошке студије" у издаваштву Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду 2008. године.
[11] сачувано је само пет извјештаја.
[12] према, Радулашки, Љ., Сабране педагошке студије, стр.368
[13] Радулашки, Љ., Сабране педагошке студије, стр.368-369
[14] према, исто, стр.377
[15] Радулашки, Љ., Сабране педагошке студије, стр.378
[16] исто, стр.380
[17] Хербарт, Ј.Ф., Нацрт педагошких студија, стр.1
[18] Хербарт, Ј.Ф., Нацрт педагошких студија, стр .,стр.2
[19] Козловски, П., Водич кроз философију,Хајтгер М., Философија педагогије, стр.33
[20]Хербарт, Ј.Ф., Нацрт педагошких студија, стр .,стр.3
[21] исто, стр .4
[22] Хербарт, Ј.Ф., Нацрт педагошких студија, стр ..5
[23] исто, стр .23
[24] исто, стр .23
[25] према, исто
[26] Хербарт, Ј.Ф., Нацрт педагошких студија, стр .
[27] Према,http://www.nwlink.com/~donclark/hrd/history/herbart.html, преузето 03.05.2010. године
Нема коментара:
Постави коментар