И у материјалном и у духовном свијету постоји извјестан непромјенљив принцип који се назива структуром. Без структуре није могуће постојање: од атома до галаксије. Рушење структуре је експлозија која повлачи за собом уништење, а затим, као последицу тога, деградацију у сљедећим, обновљеним структурама. (Очигледан примјер рушења структуре је аутономна експлозија која, сликовито говорећи, избацује лошу енергију – радијацију.) Структура није могућа без поштовања закона субординације. Тако се формира одређена хијерархија која чува не само постојање као организацију, већ уједно остварује сврсисходно уређење битија.
Још више него у материјалном свијету, принцип структуре је очигледан у животу духовног свијета. Овдје, од структура које су нам познате, постоје анђеоска и црквена. Оне сједињују творевину с њеним Творцем и представљјају проводнике благодати. Прво нарушавање анђеоске структуре, прва катастрофа слична експлозији која је потресла васељену, био је бунт Луцифера против Бога. „Радијација“ ове катастрофе у виду гријеха, трулежности и смрти и даље дјелује у свијету. Њено разорно дејство све више се шири на рачун воље људи који су себе потчинили сатаниној вољи.
Господ је створио Цркву – старозавјетну и новозавјетну, попут анђеоске Цркве, с јасном структуром. У њој хијерархија служи као карике које сједињују човјека с Богом. Она је својеврстан „канал“ посредством којег се благодат излива на земљу. Земаљска Црква без хијерархијске структуре није могућа. Испадање из Цркве, фактичко, када је игнорешемо, или декларативно, ако изазивамо раскол, доводи човјека до губитка благодати, дакле, до губитка средства за спасење. Ван Цркве могу постојати само интелектуална и емоционална надахнућа, субјективни религијски доживљај, али не и реално присуство Божије.
Принцип структуре и потчињености нижег вишем у монаштву је неопходан. Послушање за монаха постаје као „дисање“. Ако је оно нарушено, одмах наступа агонија. Непослушање је за монаха нешто попут мале револуције: непослушни монах укључује се у метафизичку стихију револуције – у рушење хијерархије. Треба имати на уму да се зло ријетко испољава у свом демонском обличју. Сатана најчешће прима обличје свијетлог Анђела и тек касније се човјек сјети да је с њим разговарала она змија која је завела наше прародитеље. Међутим, ни такво прозрење не наступа увијек.
Почетак револуције и раскола је најчешће завист која се крије под осудом. Револуционари су излагали критици постојеће уређење, поредећи га с неким умишљеним идеалним уређењем. Они су указивали на грешке, гријехове и пороке који би, по њиховом мишљењу, могли да буду уништени само рушењем структуре. Ова разобличавања формално би могла да изгледају тачна, али неправда револуције се садржала у томе што су се у новим структурама зло и гријех пројављивали с много већом силом. Најчешће, револуције нису уништавале најгоре, већ најбоље.
У савременом монаштву распрострањено је мишљење да ако нема духоносног учитеља, човјек нема кога да слуша. Стога, завјет послушања који се даје на монашком постригу, многи су склони да сматрају за архаизам. Међутим, они који се држе оваквог учења, у замјену за послушање не могу да понуде ништа друго до читања светоотачких дјела и, по могућности, да се човјек њима руководи у свом животу. Али књиге Светих Отаца биле су написане управо у традицији прејемства и послушања, тако да могу да их схвате само они који и сами живе у матици ове традиције. Схватити аскетска дјела само на нивоу интелекта, „апстрактно“, није могуће. Чак и ако се претпостави да је човјеку некако пошло за руком да схвати мисао Светих Отаца (што у ствари сматрамо немогућим), свеједно, без помоћи благодати она не би могла да буде оваплоћена у живот: једно је знати, а сасвим је друго имати снагу да се то знање испуни. Због тога нисмо видјели ни једног монаха који живи по својој вољи, а да, притом, напредује у духовном смислу.
Може се правично указивати на недостатке манастирског живота, на слабости игумана, на грешке духовника, али биће највећа заблуда ако будемо сматрали да ће ови недостаци ометати наш духовни живот или нас лишити спасења. Послушање неправичном игуману је слично послушању роба – хришћанина злом господару које одобрава апостол Павле (уп. Еф.6,5-7; Кол. 3,22; 1 Тим. 6,1; Тит. 2,9). Најчешћи узроци непослушања монаха су његова умишљеност и гордост, а непослушање прати експлозија страсти са свим посљедицама које могу да се појаве, можда не одмах, али ће се открити сигурно. Свети Оци су изражавали смјелу мисао да у начелнику међу потчињенима присуствује Христос (разумије се, не у начелниковим греховним дјелима која могу да постоје, већ у самом принципу структуре). Самим изласком из послушања, монах понавља гријех сатане.
Многи мисле да је дошло вријеме када је немогуће живјети у манастирима, да хришћанин треба да сједи у својој соби и да се моли Богу. Међутим, може ли човјек само својом молитвом да побиједи страсти? Неки кажу да човјек и у свијету може да изабере себи духовника и да испуњава послушање. Међутим, духовник не може да замијени манастир. Спасење и заједничарење у благодати јесте самобитије. У овом смислу, чак је и лош манастир много бољи од свијета. Опет наилазимо на противрјечност: људи не иду у манастир, или одлазе из њега, зато што више нема духовника, а истовремено сматрају да се духовници могу наћи у свијету… Међутим, прије свега треба тражити благодат Божију која је једина кадра да побиједи гријех. Човјек који је препуштен сопственим снагама, не може да побиједи гријех. Истински духовни живот може бити саграђен само на темељу смирења. И овај темељ све вријеме треба да се продубљује и учвршћује: само у смиреном срцу дјела Бог, само смиреном Он показује Своју силу. Код Отаца постоји изрека: „Бог слуша послушног“.
Критика манастирског живота, чак и ако је формално исправна, заснована је на умишљености човјека који сматра да духовни живот разумије боље од игумана, епископа, патријарха. Притом се, оно главно, што човјеку манастир даје, на извјестан начин, игнорише и заборавља. Неријетко, монах који живи у свијету постепено духовно подивља, оставља своје молитвено правило, а затим заборавља и на Исусову молитву. Неки од Отаца су такође изражавали мисао да више нема духоносних учитеља, али нико од њих није говорио да због тога треба потпуно укинути манастире – бацити се из оштећеног брода у отворено море. Изнад манастирског живота може бити само отшелнички живот, али је тек за њега потребна припрема у манастиру.
Неки ропћу зато што их игумани тјерају да много раде физички и што им због тога мало времена остаје за молитву. Међутим, онај ко хоће да се моли наћи ће начин да сједини молитву с радом. У крајњој линији, за вријеме практично било ког посла може се читати Исусова молитва или се могу изговарати макар двије ријечи: „Господе, помилуј“. Искреном послушнику даје се на дар срдачна молитва, а непослушни „аскета“ је никада неће стећи. Онај који не слуша игумана, не слуша Христа, зато ријечи молитве остају без одговора.
Како ли тек често непослушање потиче од повријеђеног самољубља! Неријетко, да је расколник у Цркви добио високи чин, он би на Њу погледао другим очима. Можда се ово не односи на све расколнике, али на њихов знатан дио свакако. Знамо људе који су отишли у раскол због тога што нису добили обећану парохију, што су остали у тешком материјалном положају и нису поднијели ово искушење. Други су (безуспјешно) хтјели да се домогну епископског чина, а затим су ријешили да се „освете“ изазвавши раскол. Видјели смо како су неки напуштали обитељ да би се настанили у близини својих духовних отаца: жене поред мушких манастира. Међутим, ништа добро из тога није излазило. Само човјек који је заражен духовном гордошћу, може да мисли да ће његово присуство и разговор, монахињи да замијене манастир. Овакве самовољне „заједнице“ се обично одликују духовним нередом, атмосфером нервне егзалтације и често – хистеричношћу. Духовни отац у том случају за чланове заједнице постаје, у дословном смислу те ријечи, средиште њиховог живота. Често, само послушање оваквим духовницима постепено слаби, а смјењују га љубомора и супарништво.
Да, заиста је за вријеме револуције и касније, атеистичке диктатуре, када су манастири били затворени и опљачкани, настала потреба за постојањем својеврсних скривених манастира у свијету, управо у виду заједница. Међутим, монаси су се у њима осјећали као да су одведени у вавилонско ропство. Псалам: На ријекама Вавилонским, тамо сјеђасмо и плакасмо… (Пс 136,1) одражавао је њихово стање. Али у наше доба,одлазак из манастира нипошто није оправдан.
Преподобни Симеон Нови Богослов пише о благочестивом младићу који је у свијету, оптерећен многим и сложеним пословима управника имања, достигао благодатну молитву. Међутим, прошло је неко вријеме и овај човјек који је својим скривеним подвижништвом и ноћним молитвама изазивао дивљење у преподобном Симеону, постепено се охладио, заборавио своју некадашњу љубав и постао сличан безумнику. Преподобни Симеон објашњава ово тиме што га је благодат звала у манастир, али је он није послушао и на крају је закаснио. Занимљиво је да је овај човјек имао старца којем се обраћао, али ни то му није помогло. Свијет је постепено освајао његову душу као што, усљед дуготрајне опсаде, пада и тврђава када је непријатељ опколи са свих страна.
Због чега савремени монаси кажу да нема духоносних стараца?! А зар се с данашњим старцима вјерујући не може спасти, иако их људи снисходљиво не називају старцима већ „дедама“? Такви монаси сматрају да би их негдашњи духоносни старци узели на своје руке и понијели у Небеско Царство, односно да би им олакшали пут. Међутим, то није тачно. Некадашњи старци би им дали таква правила да тешко да би могли да их издрже, а древним подвижницима би таква правила, напротив, изгледала као необично снисхођење. Савремени старци управо одговарају нивоу савремених монаха, а маштање о повратку онога што је отишло у прошлост је пуста романтика, и као свако маштање, уопште, долази од ђавола.
Послушне монахе Господ награђује духовним даровима. Дарује им и непрестану молитву – монашку радост. Послушан монах у многобројним пословима може имати унутрашње тиховање, а непослушног ће чак и у усамљености непрекидно колебати бура помисли. Зато, нека не забораве монаси да је послушање било и остаје угледање на Христа, а непослушање је подражавање нашем древном непријатељу. Преподобни Јован Лествичник заповиједа игуманима да трпе сваку немоћ братије осим непослушања јер је оно погубно како за самог човјека, тако и за оне који су поред њега. Преподобни препоручује да се непослушни истјера из манастира као што су били истјерани из раја наши прародитељи, е да би му се омогућило да кроз невоље постане свјестан свог гријеха и покаје се.
Још више него у материјалном свијету, принцип структуре је очигледан у животу духовног свијета. Овдје, од структура које су нам познате, постоје анђеоска и црквена. Оне сједињују творевину с њеним Творцем и представљјају проводнике благодати. Прво нарушавање анђеоске структуре, прва катастрофа слична експлозији која је потресла васељену, био је бунт Луцифера против Бога. „Радијација“ ове катастрофе у виду гријеха, трулежности и смрти и даље дјелује у свијету. Њено разорно дејство све више се шири на рачун воље људи који су себе потчинили сатаниној вољи.
Господ је створио Цркву – старозавјетну и новозавјетну, попут анђеоске Цркве, с јасном структуром. У њој хијерархија служи као карике које сједињују човјека с Богом. Она је својеврстан „канал“ посредством којег се благодат излива на земљу. Земаљска Црква без хијерархијске структуре није могућа. Испадање из Цркве, фактичко, када је игнорешемо, или декларативно, ако изазивамо раскол, доводи човјека до губитка благодати, дакле, до губитка средства за спасење. Ван Цркве могу постојати само интелектуална и емоционална надахнућа, субјективни религијски доживљај, али не и реално присуство Божије.
Принцип структуре и потчињености нижег вишем у монаштву је неопходан. Послушање за монаха постаје као „дисање“. Ако је оно нарушено, одмах наступа агонија. Непослушање је за монаха нешто попут мале револуције: непослушни монах укључује се у метафизичку стихију револуције – у рушење хијерархије. Треба имати на уму да се зло ријетко испољава у свом демонском обличју. Сатана најчешће прима обличје свијетлог Анђела и тек касније се човјек сјети да је с њим разговарала она змија која је завела наше прародитеље. Међутим, ни такво прозрење не наступа увијек.
Почетак револуције и раскола је најчешће завист која се крије под осудом. Револуционари су излагали критици постојеће уређење, поредећи га с неким умишљеним идеалним уређењем. Они су указивали на грешке, гријехове и пороке који би, по њиховом мишљењу, могли да буду уништени само рушењем структуре. Ова разобличавања формално би могла да изгледају тачна, али неправда револуције се садржала у томе што су се у новим структурама зло и гријех пројављивали с много већом силом. Најчешће, револуције нису уништавале најгоре, већ најбоље.
У савременом монаштву распрострањено је мишљење да ако нема духоносног учитеља, човјек нема кога да слуша. Стога, завјет послушања који се даје на монашком постригу, многи су склони да сматрају за архаизам. Међутим, они који се држе оваквог учења, у замјену за послушање не могу да понуде ништа друго до читања светоотачких дјела и, по могућности, да се човјек њима руководи у свом животу. Али књиге Светих Отаца биле су написане управо у традицији прејемства и послушања, тако да могу да их схвате само они који и сами живе у матици ове традиције. Схватити аскетска дјела само на нивоу интелекта, „апстрактно“, није могуће. Чак и ако се претпостави да је човјеку некако пошло за руком да схвати мисао Светих Отаца (што у ствари сматрамо немогућим), свеједно, без помоћи благодати она не би могла да буде оваплоћена у живот: једно је знати, а сасвим је друго имати снагу да се то знање испуни. Због тога нисмо видјели ни једног монаха који живи по својој вољи, а да, притом, напредује у духовном смислу.
Може се правично указивати на недостатке манастирског живота, на слабости игумана, на грешке духовника, али биће највећа заблуда ако будемо сматрали да ће ови недостаци ометати наш духовни живот или нас лишити спасења. Послушање неправичном игуману је слично послушању роба – хришћанина злом господару које одобрава апостол Павле (уп. Еф.6,5-7; Кол. 3,22; 1 Тим. 6,1; Тит. 2,9). Најчешћи узроци непослушања монаха су његова умишљеност и гордост, а непослушање прати експлозија страсти са свим посљедицама које могу да се појаве, можда не одмах, али ће се открити сигурно. Свети Оци су изражавали смјелу мисао да у начелнику међу потчињенима присуствује Христос (разумије се, не у начелниковим греховним дјелима која могу да постоје, већ у самом принципу структуре). Самим изласком из послушања, монах понавља гријех сатане.
Многи мисле да је дошло вријеме када је немогуће живјети у манастирима, да хришћанин треба да сједи у својој соби и да се моли Богу. Међутим, може ли човјек само својом молитвом да побиједи страсти? Неки кажу да човјек и у свијету може да изабере себи духовника и да испуњава послушање. Међутим, духовник не може да замијени манастир. Спасење и заједничарење у благодати јесте самобитије. У овом смислу, чак је и лош манастир много бољи од свијета. Опет наилазимо на противрјечност: људи не иду у манастир, или одлазе из њега, зато што више нема духовника, а истовремено сматрају да се духовници могу наћи у свијету… Међутим, прије свега треба тражити благодат Божију која је једина кадра да побиједи гријех. Човјек који је препуштен сопственим снагама, не може да побиједи гријех. Истински духовни живот може бити саграђен само на темељу смирења. И овај темељ све вријеме треба да се продубљује и учвршћује: само у смиреном срцу дјела Бог, само смиреном Он показује Своју силу. Код Отаца постоји изрека: „Бог слуша послушног“.
Критика манастирског живота, чак и ако је формално исправна, заснована је на умишљености човјека који сматра да духовни живот разумије боље од игумана, епископа, патријарха. Притом се, оно главно, што човјеку манастир даје, на извјестан начин, игнорише и заборавља. Неријетко, монах који живи у свијету постепено духовно подивља, оставља своје молитвено правило, а затим заборавља и на Исусову молитву. Неки од Отаца су такође изражавали мисао да више нема духоносних учитеља, али нико од њих није говорио да због тога треба потпуно укинути манастире – бацити се из оштећеног брода у отворено море. Изнад манастирског живота може бити само отшелнички живот, али је тек за њега потребна припрема у манастиру.
Неки ропћу зато што их игумани тјерају да много раде физички и што им због тога мало времена остаје за молитву. Међутим, онај ко хоће да се моли наћи ће начин да сједини молитву с радом. У крајњој линији, за вријеме практично било ког посла може се читати Исусова молитва или се могу изговарати макар двије ријечи: „Господе, помилуј“. Искреном послушнику даје се на дар срдачна молитва, а непослушни „аскета“ је никада неће стећи. Онај који не слуша игумана, не слуша Христа, зато ријечи молитве остају без одговора.
Како ли тек често непослушање потиче од повријеђеног самољубља! Неријетко, да је расколник у Цркви добио високи чин, он би на Њу погледао другим очима. Можда се ово не односи на све расколнике, али на њихов знатан дио свакако. Знамо људе који су отишли у раскол због тога што нису добили обећану парохију, што су остали у тешком материјалном положају и нису поднијели ово искушење. Други су (безуспјешно) хтјели да се домогну епископског чина, а затим су ријешили да се „освете“ изазвавши раскол. Видјели смо како су неки напуштали обитељ да би се настанили у близини својих духовних отаца: жене поред мушких манастира. Међутим, ништа добро из тога није излазило. Само човјек који је заражен духовном гордошћу, може да мисли да ће његово присуство и разговор, монахињи да замијене манастир. Овакве самовољне „заједнице“ се обично одликују духовним нередом, атмосфером нервне егзалтације и често – хистеричношћу. Духовни отац у том случају за чланове заједнице постаје, у дословном смислу те ријечи, средиште њиховог живота. Често, само послушање оваквим духовницима постепено слаби, а смјењују га љубомора и супарништво.
Да, заиста је за вријеме револуције и касније, атеистичке диктатуре, када су манастири били затворени и опљачкани, настала потреба за постојањем својеврсних скривених манастира у свијету, управо у виду заједница. Међутим, монаси су се у њима осјећали као да су одведени у вавилонско ропство. Псалам: На ријекама Вавилонским, тамо сјеђасмо и плакасмо… (Пс 136,1) одражавао је њихово стање. Али у наше доба,одлазак из манастира нипошто није оправдан.
Преподобни Симеон Нови Богослов пише о благочестивом младићу који је у свијету, оптерећен многим и сложеним пословима управника имања, достигао благодатну молитву. Међутим, прошло је неко вријеме и овај човјек који је својим скривеним подвижништвом и ноћним молитвама изазивао дивљење у преподобном Симеону, постепено се охладио, заборавио своју некадашњу љубав и постао сличан безумнику. Преподобни Симеон објашњава ово тиме што га је благодат звала у манастир, али је он није послушао и на крају је закаснио. Занимљиво је да је овај човјек имао старца којем се обраћао, али ни то му није помогло. Свијет је постепено освајао његову душу као што, усљед дуготрајне опсаде, пада и тврђава када је непријатељ опколи са свих страна.
Због чега савремени монаси кажу да нема духоносних стараца?! А зар се с данашњим старцима вјерујући не може спасти, иако их људи снисходљиво не називају старцима већ „дедама“? Такви монаси сматрају да би их негдашњи духоносни старци узели на своје руке и понијели у Небеско Царство, односно да би им олакшали пут. Међутим, то није тачно. Некадашњи старци би им дали таква правила да тешко да би могли да их издрже, а древним подвижницима би таква правила, напротив, изгледала као необично снисхођење. Савремени старци управо одговарају нивоу савремених монаха, а маштање о повратку онога што је отишло у прошлост је пуста романтика, и као свако маштање, уопште, долази од ђавола.
Послушне монахе Господ награђује духовним даровима. Дарује им и непрестану молитву – монашку радост. Послушан монах у многобројним пословима може имати унутрашње тиховање, а непослушног ће чак и у усамљености непрекидно колебати бура помисли. Зато, нека не забораве монаси да је послушање било и остаје угледање на Христа, а непослушање је подражавање нашем древном непријатељу. Преподобни Јован Лествичник заповиједа игуманима да трпе сваку немоћ братије осим непослушања јер је оно погубно како за самог човјека, тако и за оне који су поред њега. Преподобни препоручује да се непослушни истјера из манастира као што су били истјерани из раја наши прародитељи, е да би му се омогућило да кроз невоље постане свјестан свог гријеха и покаје се.
Архимандрит Рафаил (Карелин)
Нема коментара:
Постави коментар