недеља, 14. август 2011.

Послушање

И у ма­те­ри­јал­ном и у ду­хов­ном сви­је­ту по­сто­ји из­вје­стан не­про­мјен­љив прин­цип ко­ји се на­зи­ва струк­ту­ром. Без струк­ту­ре ни­је мо­гу­ће по­сто­ја­ње: од ато­ма до га­лак­си­је. Ру­ше­ње струк­ту­ре је екс­пло­зи­ја ко­ја по­вла­чи за со­бом уни­ште­ње, а за­тим, као по­сле­ди­цу то­га, де­гра­да­ци­ју у сље­де­ћим, об­но­вље­ним струк­ту­ра­ма. (Очи­гле­дан при­мјер ру­ше­ња струк­ту­ре је ауто­ном­на екс­пло­зи­ја ко­ја, сли­ко­ви­то го­во­ре­ћи, из­ба­цу­је ло­шу енер­ги­ју – ра­ди­ја­ци­ју.) Струк­ту­ра ни­је мо­гу­ћа без по­што­ва­ња за­ко­на суб­ор­ди­на­ци­је. Та­ко се фор­ми­ра од­ре­ђе­на хи­је­рар­хи­ја ко­ја чу­ва не са­мо по­сто­ја­ње као ор­га­ни­за­ци­ју, већ ујед­но оства­ру­је свр­сис­ход­но уре­ђе­ње би­ти­ја.
Још ви­ше не­го у ма­те­ри­јал­ном сви­је­ту, прин­цип струк­ту­ре је очи­гле­дан у жи­во­ту ду­хов­ног сви­је­та. Ов­дје, од струк­ту­ра ко­је су нам по­зна­те, по­сто­је ан­ђе­о­ска и цр­кве­на. Оне сје­ди­њу­ју тво­ре­ви­ну с ње­ним Твор­цем и пред­став­љја­ју про­вод­ни­ке бла­го­да­ти. Пр­во на­ру­ша­ва­ње ан­ђе­о­ске струк­ту­ре, пр­ва ка­та­стро­фа слич­на екс­пло­зи­ји ко­ја је по­тре­сла ва­се­ље­ну, био је бунт Лу­ци­фе­ра про­тив Бо­га. „Ра­ди­ја­ци­ја“ ове ка­та­стро­фе у ви­ду гри­је­ха, тру­ле­жно­сти и смр­ти и да­ље дје­лу­је у сви­је­ту. Ње­но ра­зор­но деј­ство све ви­ше се ши­ри на ра­чун во­ље љу­ди ко­ји су се­бе пот­чи­ни­ли са­та­ни­ној во­љи.
Го­спод је ство­рио Цр­кву – ста­ро­за­вјет­ну и но­во­за­вјет­ну, по­пут ан­ђе­о­ске Цр­кве, с ја­сном струк­ту­ром. У њој хи­је­рар­хи­ја слу­жи као ка­ри­ке ко­је сје­ди­њу­ју чо­вје­ка с Бо­гом. Она је сво­је­вр­стан „ка­нал“ по­сред­ством ко­јег се бла­го­дат из­ли­ва на зе­мљу. Зе­маљ­ска Цр­ква без хи­је­рар­хиј­ске струк­ту­ре ни­је мо­гу­ћа. Ис­па­да­ње из Цр­кве, фак­тич­ко, ка­да је иг­но­ре­ше­мо, или де­кла­ра­тив­но, ако иза­зи­ва­мо рас­кол, до­во­ди чо­вје­ка до гу­бит­ка бла­го­да­ти, да­кле, до гу­бит­ка сред­ства за спа­се­ње. Ван Цр­кве мо­гу по­сто­ја­ти са­мо ин­те­лек­ту­ал­на и емо­ци­о­нал­на на­дах­ну­ћа, су­бјек­тив­ни ре­ли­гиј­ски до­жи­вљај, али не и ре­ал­но при­су­ство Бо­жи­је.
Прин­цип струк­ту­ре и пот­чи­ње­но­сти ни­жег ви­шем у мо­на­штву је нео­п­хо­дан. По­слу­ша­ње за мо­на­ха по­ста­је као „ди­са­ње“. Ако је оно на­ру­ше­но, од­мах на­сту­па аго­ни­ја. Не­по­слу­ша­ње је за мо­на­ха не­што по­пут ма­ле ре­во­лу­ци­је: не­по­слу­шни мо­нах укљу­чу­је се у ме­та­фи­зич­ку сти­хи­ју ре­во­лу­ци­је – у ру­ше­ње хи­је­рар­хи­је. Тре­ба има­ти на уму да се зло ри­јет­ко ис­по­ља­ва у свом де­мон­ском об­лич­ју. Са­та­на нај­че­шће при­ма об­лич­је сви­је­тлог Ан­ђе­ла и тек ка­сни­је се чо­вјек сје­ти да је с њим раз­го­ва­ра­ла она зми­ја ко­ја је за­ве­ла на­ше пра­ро­ди­те­ље. Ме­ђу­тим, ни та­кво про­зре­ње не на­сту­па уви­јек.
По­че­так ре­во­лу­ци­је и рас­ко­ла је нај­че­шће за­вист ко­ја се кри­је под осу­дом. Ре­во­лу­ци­о­на­ри су из­ла­га­ли кри­ти­ци по­сто­је­ће уре­ђе­ње, по­ре­де­ћи га с не­ким уми­шље­ним иде­ал­ним уре­ђе­њем. Они су ука­зи­ва­ли на гре­шке, гри­је­хо­ве и по­ро­ке ко­ји би, по њи­хо­вом ми­шље­њу, мо­гли да бу­ду уни­ште­ни са­мо ру­ше­њем струк­ту­ре. Ова раз­об­ли­ча­ва­ња фор­мал­но би мо­гла да из­гле­да­ју тач­на, али не­прав­да ре­во­лу­ци­је се са­др­жа­ла у то­ме што су се у но­вим струк­ту­ра­ма зло и гри­јех про­ја­вљи­ва­ли с мно­го ве­ћом си­лом. Нај­че­шће, ре­во­лу­ци­је ни­су уни­шта­ва­ле нај­го­ре, већ нај­бо­ље.
У са­вре­ме­ном мо­на­штву рас­про­стра­ње­но је ми­шље­ње да ако не­ма ду­хо­но­сног учи­те­ља, чо­вјек не­ма ко­га да слу­ша. Сто­га, за­вјет по­слу­ша­ња ко­ји се да­је на мо­на­шком по­стри­гу, мно­ги су скло­ни да сма­тра­ју за ар­ха­и­зам. Ме­ђу­тим, они ко­ји се др­же ова­квог уче­ња, у за­мје­ну за по­слу­ша­ње не мо­гу да по­ну­де ни­шта дру­го до чи­та­ња све­то­о­тач­ких дје­ла и, по мо­гућ­но­сти, да се чо­вјек њи­ма ру­ко­во­ди у свом жи­во­ту. Али књи­ге Све­тих Ота­ца би­ле су на­пи­са­не упра­во у тра­ди­ци­ји пре­јем­ства и по­слу­ша­ња, та­ко да мо­гу да их схва­те са­мо они ко­ји и са­ми жи­ве у ма­ти­ци ове тра­ди­ци­је. Схва­ти­ти аскет­ска дје­ла са­мо на ни­воу ин­те­лек­та, „ап­стракт­но“, ни­је мо­гу­ће. Чак и ако се прет­по­ста­ви да је чо­вје­ку не­ка­ко по­шло за ру­ком да схва­ти ми­сао Све­тих Ота­ца (што у ства­ри сма­тра­мо не­мо­гу­ћим), све­јед­но, без по­мо­ћи бла­го­да­ти она не би мо­гла да бу­де ова­пло­ће­на у жи­вот: јед­но је зна­ти, а са­свим је дру­го има­ти сна­гу да се то зна­ње ис­пу­ни. Због то­га ни­смо ви­дје­ли ни јед­ног мо­на­ха ко­ји жи­ви по сво­јој во­љи, а да, при­том, на­пре­ду­је у ду­хов­ном сми­слу.
Мо­же се пра­вич­но ука­зи­ва­ти на не­до­стат­ке ма­на­стир­ског жи­во­та, на сла­бо­сти игу­ма­на, на гре­шке ду­хов­ни­ка, али би­ће нај­ве­ћа за­блу­да ако бу­де­мо сма­тра­ли да ће ови не­до­ста­ци оме­та­ти наш ду­хов­ни жи­вот или нас ли­ши­ти спа­се­ња. По­слу­ша­ње не­пра­вич­ном игу­ма­ну је слич­но по­слу­ша­њу ро­ба – хри­шћа­ни­на злом го­спо­да­ру ко­је одо­бра­ва апо­стол Па­вле (уп. Еф.6,5-7; Кол. 3,22; 1 Тим. 6,1; Тит. 2,9). Нај­че­шћи узро­ци не­по­слу­ша­ња мо­на­ха су ње­го­ва уми­шље­ност и гор­дост, а не­по­слу­ша­ње пра­ти екс­пло­зи­ја стра­сти са свим по­сље­ди­ца­ма ко­је мо­гу да се по­ја­ве, мо­жда не од­мах, али ће се от­кри­ти си­гур­но. Све­ти Оци су из­ра­жа­ва­ли смје­лу ми­сао да у на­чел­ни­ку ме­ђу пот­чи­ње­ни­ма при­су­ству­је Хри­стос (ра­зу­ми­је се, не у на­чел­ни­ко­вим гре­хов­ним дје­ли­ма ко­ја мо­гу да по­сто­је, већ у са­мом прин­ци­пу струк­ту­ре). Са­мим из­ла­ском из по­слу­ша­ња, мо­нах по­на­вља гри­јех са­та­не.
Мно­ги ми­сле да је до­шло ври­је­ме ка­да је не­мо­гу­ће жи­вје­ти у ма­на­сти­ри­ма, да хри­шћа­нин тре­ба да сје­ди у сво­јој со­би и да се мо­ли Бо­гу. Ме­ђу­тим, мо­же ли чо­вјек са­мо сво­јом мо­ли­твом да по­би­је­ди стра­сти? Не­ки ка­жу да чо­вјек и у сви­је­ту мо­же да иза­бе­ре се­би ду­хов­ни­ка и да ис­пу­ња­ва по­слу­ша­ње. Ме­ђу­тим, ду­хов­ник не мо­же да за­ми­је­ни ма­на­стир. Спа­се­ње и за­јед­ни­ча­ре­ње у бла­го­да­ти је­сте са­мо­би­ти­је. У овом сми­слу, чак је и лош ма­на­стир мно­го бо­љи од сви­је­та. Опет на­и­ла­зи­мо на про­ти­вр­јеч­ност: љу­ди не иду у ма­на­стир, или од­ла­зе из ње­га, за­то што ви­ше не­ма ду­хов­ни­ка, а исто­вре­ме­но сма­тра­ју да се ду­хов­ни­ци мо­гу на­ћи у сви­је­ту… Ме­ђу­тим, при­је све­га тре­ба тра­жи­ти бла­го­дат Бо­жи­ју ко­ја је је­ди­на ка­дра да по­би­је­ди гри­јех. Чо­вјек ко­ји је пре­пу­штен соп­стве­ним сна­га­ма, не мо­же да по­би­је­ди гри­јех. Истин­ски ду­хов­ни жи­вот мо­же би­ти са­гра­ђен са­мо на те­ме­љу сми­ре­ња. И овај те­мељ све ври­је­ме тре­ба да се про­ду­бљу­је и учвр­шћу­је: са­мо у сми­ре­ном ср­цу дје­ла Бог, са­мо сми­ре­ном Он по­ка­зу­је Сво­ју си­лу. Код Ота­ца по­сто­ји из­ре­ка: „Бог слу­ша по­слу­шног“.
Кри­ти­ка ма­на­стир­ског жи­во­та, чак и ако је фор­мал­но ис­прав­на, за­сно­ва­на је на уми­шље­но­сти чо­вје­ка ко­ји сма­тра да ду­хов­ни жи­вот ра­зу­ми­је бо­ље од игу­ма­на, епи­ско­па, па­три­јар­ха. При­том се, оно глав­но, што чо­вје­ку ма­на­стир да­је, на из­вје­стан на­чин, иг­но­ри­ше и за­бо­ра­вља. Не­ри­јет­ко, мо­нах ко­ји жи­ви у сви­је­ту по­сте­пе­но ду­хов­но по­ди­вља, оста­вља сво­је мо­ли­тве­но пра­ви­ло, а за­тим за­бо­ра­вља и на Ису­со­ву мо­ли­тву. Не­ки од Ота­ца су та­ко­ђе из­ра­жа­ва­ли ми­сао да ви­ше не­ма ду­хо­но­сних учи­те­ља, али ни­ко од њих ни­је го­во­рио да због то­га тре­ба пот­пу­но уки­ну­ти ма­на­сти­ре – ба­ци­ти се из оште­ће­ног бро­да у отво­ре­но мо­ре. Из­над ма­на­стир­ског жи­во­та мо­же би­ти са­мо от­шел­нич­ки жи­вот, али је тек за ње­га по­треб­на при­пре­ма у ма­на­сти­ру.
Не­ки роп­ћу за­то што их игу­ма­ни тје­ра­ју да мно­го ра­де фи­зич­ки и што им због то­га ма­ло вре­ме­на оста­је за мо­ли­тву. Ме­ђу­тим, онај ко хо­ће да се мо­ли на­ћи ће на­чин да сје­ди­ни мо­ли­тву с ра­дом. У крај­њој ли­ни­ји, за ври­је­ме прак­тич­но би­ло ког по­сла мо­же се чи­та­ти Ису­со­ва мо­ли­тва или се мо­гу из­го­ва­ра­ти ма­кар дви­је ри­је­чи: „Го­спо­де, по­ми­луј“. Искре­ном по­слу­шни­ку да­је се на дар ср­дач­на мо­ли­тва, а не­по­слу­шни „аске­та“ је ни­ка­да не­ће сте­ћи. Онај ко­ји не слу­ша игу­ма­на, не слу­ша Хри­ста, за­то ри­је­чи мо­ли­тве оста­ју без од­го­во­ра.
Ка­ко ли тек че­сто не­по­слу­ша­ње по­ти­че од по­ври­је­ђе­ног са­мо­љу­бља! Не­ри­јет­ко, да је рас­кол­ник у Цр­кви до­био ви­со­ки чин, он би на Њу по­гле­дао дру­гим очи­ма. Мо­жда се ово не од­но­си на све рас­кол­ни­ке, али на њи­хов зна­тан дио сва­ка­ко. Зна­мо љу­де ко­ји су оти­шли у рас­кол због то­га што ни­су до­би­ли обе­ћа­ну па­ро­хи­ју, што су оста­ли у те­шком ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју и ни­су под­ни­је­ли ово ис­ку­ше­ње. Дру­ги су (без­у­спје­шно) хтје­ли да се до­мог­ну епи­скоп­ског чи­на, а за­тим су ри­је­ши­ли да се „осве­те“ иза­звав­ши рас­кол. Ви­дје­ли смо ка­ко су не­ки на­пу­шта­ли оби­тељ да би се на­ста­ни­ли у бли­зи­ни сво­јих ду­хов­них ота­ца: же­не по­ред му­шких ма­на­сти­ра. Ме­ђу­тим, ни­шта до­бро из то­га ни­је из­ла­зи­ло. Са­мо чо­вјек ко­ји је за­ра­жен ду­хов­ном гор­до­шћу, мо­же да ми­сли да ће ње­го­во при­су­ство и раз­го­вор, мо­на­хи­њи да за­ми­је­не ма­на­стир. Ова­кве са­мо­вољ­не „за­јед­ни­це“ се обич­но од­ли­ку­ју ду­хов­ним не­ре­дом, ат­мос­фе­ром нер­вне ег­зал­та­ци­је и че­сто – хи­сте­рич­но­шћу. Ду­хов­ни отац у том слу­ча­ју за чла­но­ве за­јед­ни­це по­ста­је, у до­слов­ном сми­слу те ри­је­чи, сре­ди­ште њи­хо­вог жи­во­та. Че­сто, са­мо по­слу­ша­ње ова­квим ду­хов­ни­ци­ма по­сте­пе­но сла­би, а смје­њу­ју га љу­бо­мо­ра и су­пар­ни­штво.
Да, за­и­ста је за ври­је­ме ре­во­лу­ци­је и ка­сни­је, ате­и­стич­ке дик­та­ту­ре, ка­да су ма­на­сти­ри би­ли за­тво­ре­ни и опљач­ка­ни, на­ста­ла по­тре­ба за по­сто­ја­њем сво­је­вр­сних скри­ве­них ма­на­сти­ра у сви­је­ту, упра­во у ви­ду за­јед­ни­ца. Ме­ђу­тим, мо­на­си су се у њи­ма осје­ћа­ли као да су од­ве­де­ни у ва­ви­лон­ско роп­ство. Пса­лам: На ри­је­ка­ма Ва­ви­лон­ским, та­мо сје­ђа­смо и пла­ка­смо (Пс 136,1) од­ра­жа­вао је њи­хо­во ста­ње. Али у на­ше до­ба,од­ла­зак из ма­на­сти­ра ни­по­што ни­је оправ­дан.
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Но­ви Бо­го­слов пи­ше о бла­го­че­сти­вом мла­ди­ћу ко­ји је у сви­је­ту, оп­те­ре­ћен мно­гим и сло­же­ним по­сло­ви­ма управ­ни­ка има­ња, до­сти­гао бла­го­дат­ну мо­ли­тву. Ме­ђу­тим, про­шло је не­ко ври­је­ме и овај чо­вјек ко­ји је сво­јим скри­ве­ним под­ви­жни­штвом и ноћ­ним мо­ли­тва­ма иза­зи­вао ди­вље­ње у пре­по­доб­ном Си­ме­о­ну, по­сте­пе­но се охла­дио, за­бо­ра­вио сво­ју не­ка­да­шњу љу­бав и по­стао сли­чан без­ум­ни­ку. Пре­по­доб­ни Си­ме­он об­ја­шња­ва ово ти­ме што га је бла­го­дат зва­ла у ма­на­стир, али је он ни­је по­слу­шао и на кра­ју је за­ка­снио. За­ни­мљи­во је да је овај чо­вјек имао стар­ца ко­јем се обра­ћао, али ни то му ни­је по­мо­гло. Сви­јет је по­сте­пе­но осва­јао ње­го­ву ду­шу као што, усљед ду­го­трај­не оп­са­де, па­да и твр­ђа­ва ка­да је не­при­ја­тељ оп­ко­ли са свих стра­на.
Због че­га са­вре­ме­ни мо­на­си ка­жу да не­ма ду­хо­но­сних ста­ра­ца?! А зар се с да­на­шњим стар­ци­ма вје­ру­ју­ћи не мо­же спа­сти, иако их љу­ди снис­хо­дљи­во не на­зи­ва­ју стар­ци­ма већ „де­да­ма“? Та­кви мо­на­си сма­тра­ју да би их не­гда­шњи ду­хо­но­сни стар­ци узе­ли на сво­је ру­ке и по­ни­је­ли у Не­бе­ско Цар­ство, од­но­сно да би им олак­ша­ли пут. Ме­ђу­тим, то ни­је тач­но. Не­ка­да­шњи стар­ци би им да­ли та­ква пра­ви­ла да те­шко да би мо­гли да их из­др­же, а древ­ним под­ви­жни­ци­ма би та­ква пра­ви­ла, на­про­тив, из­гле­да­ла као нео­бич­но снис­хо­ђе­ње. Са­вре­ме­ни стар­ци упра­во од­го­ва­ра­ју ни­воу са­вре­ме­них мо­на­ха, а ма­шта­ње о по­врат­ку оно­га што је оти­шло у про­шлост је пу­ста ро­ман­ти­ка, и као сва­ко ма­шта­ње, уоп­ште, до­ла­зи од ђа­во­ла.
По­слу­шне мо­на­хе Го­спод на­гра­ђу­је ду­хов­ним да­ро­ви­ма. Да­ру­је им и не­пре­ста­ну мо­ли­тву – мо­на­шку ра­дост. По­слу­шан мо­нах у мно­го­број­ним по­сло­ви­ма мо­же има­ти уну­тра­шње ти­хо­ва­ње, а не­по­слу­шног ће чак и у уса­мље­но­сти не­пре­кид­но ко­ле­ба­ти бу­ра по­ми­сли. За­то, не­ка не за­бо­ра­ве мо­на­си да је по­слу­ша­ње би­ло и оста­је угле­да­ње на Хри­ста, а не­по­слу­ша­ње је по­дра­жа­ва­ње на­шем древ­ном не­при­ја­те­љу. Пре­по­доб­ни Јо­ван Ле­ствич­ник за­по­ви­је­да игу­ма­ни­ма да тр­пе сва­ку не­моћ бра­ти­је осим не­по­слу­ша­ња јер је оно по­губ­но ка­ко за са­мог чо­вје­ка, та­ко и за оне ко­ји су по­ред ње­га. Пре­по­доб­ни пре­по­ру­чу­је да се не­по­слу­шни ис­тје­ра из ма­на­сти­ра као што су би­ли ис­тје­ра­ни из ра­ја на­ши пра­ро­ди­те­љи, е да би му се омо­гу­ћи­ло да кроз не­во­ље по­ста­не свје­стан свог гри­је­ха и по­ка­је се.
Ар­хи­ман­дрит Ра­фа­ил (Ка­ре­лин)

Нема коментара:

Постави коментар