Агонија екуменизма-Хартфордски апел

Агонија екуменизма

Уводна белешка: „Хартфордски апел“ *

Јануара 1975. седамнаест америчких теолога – припадника, али не и званичних представника, различитих америчких цркава – окупили су се при Академији хартфордске фондације у Хартфорду (Конектикат) да би разговарали о евентуалној заједничкој хришћанској реакцији на „продорне, лажне и погубне секуларне идеје“ које – по речима једног од учесника скупа – „подривају савремено Хришћанство и његов утицај у друштву“. Професори Питер Л. Бергер и пастор Ричард Џ. Нојхаус су, као иницијатори и сазивачи овог скупа, припремили радну верзију закључка скупа, у којој су формулисали предлог одговора на тринаеста таквих „таквих“ идеја или „тема“. После три дана рада – током којих је првобитни нацрт документа био суштински измењен, а свака од тринаест тачака била детаљно претресена – група се сагласила око текста „ Апела за теолошку афирмацију“, познатијег као „Хартфордски апел“. Питер Бергер пише: „Одзив на овај 'Апел' је далеко надмашио сва очекивања учесника. И овде и другде, а нарочито у Европи, 'Апел' је дочекан са одобравањем, ругањем, бесом и – што је нарочито чест случај био међу верницима – са огромним осећањем олакшања што је 'неко коначно рекао оно што је одавно већ требало да се каже'. Ма каква била његова вредност, 'Апел' је изазвао реакције које несумњиво говоре нешто веома важно о садашњем стању Хришћанства“ (Против света за свет, стр. 9)

Иста група се поново састала септембра 1975. да би анализирала и проценила реакције изазване 'Апелом', као и да би разјаснила и разрадила своје даље намере. Питер Бергер и Ричард Нојхаус су све есеје – припремљене и изложене на том другом скупу групе – објавили 1976. у зборнику под насловом Против света за свет.

Три православна Хришћанина су потписала „Хартфордки апел“: др Илеана Маркулеску (тада ванредни професор философије и религије у Јунионској богословксој академији), о. Томас Хопко (професор догматике на Академији Св. Владимира) и аутор ове књиге. Будући да сам био једини православни Хришћанин који је учествовао у раду овог скупа (др Маркулеску је била присутна само на првом скупу), замољен сам да припремим есеј. Тај есеј овде поново објављујем, прилажући, пре њега, целовит текст самог 'Апела'.

„АПЕЛ ЗА ТЕОЛОШКУ АФИРМАЦИЈУ“

Обнова хришћанског сведочења и мисије захтева непрестано преиспитивање, претпоставки које обликују живот Цркве. Данас смо сведоци ситуације у којој очигледни губитак осећања за онострано све више раслабљује способност Цркве да јасно и храбро артикулише неодложне задатке које, по Божијем призвању, треба да извршава у свету. Овај губитак осећања за онострано се пројављује кроз прихватање бројних и природних секуларних идеја. Многе од њих су, споља гледајући, веома привлачне, али после дубљег разматрања ми смо дошли до закључка да су те идеје лажне и погубне за живот и рад Цркве. Међу њима издвајам следеће:

1) Модерна мисао је супериорна у односу на сва прошла схватања стварности, због чега мора постати нормативна и за хришћанску веру и живот.

Одбацујући ову идеју, протестујемо против робовања превладавајућим структурама мишљења не само ХХ века, већ и било ког историјског периода. Залажемо се за употребу сваког, било древног било модерног, средства пооимања које може бити од помоћи, а инстистирамо на томе да хришћанска објава мора бити доведена у везу са идиомом културе. У исто време, потврђујемо потребу да се хришћанска мисао суочава са другим погледима на свет и да се хришћанској мисли супротстављају други погледи на свет, који су, пак, нужно пролазни по свом карактеру.

2) Религијске тврдње немају никакве везе са рационалним дискурсом.

Капитулација пред, наводним, приматом модерне мисли збива се у два облика. Један је – подређивање религијских тврдњи канонима научне рационалности. Други је – изједначавање разума са научном рационалношћу, које има за циљ искључење религијских тврдњи из сваког рационалног дискурса. Религија чисте субјективности и нерационалности има за последицу да се тврдње вере – такве какве јесу – третирају, у најбољем случају као тврдње о самом вернику. Одбацујемо оба облика такве капитулације.

3) Религијски језик је производ људског искуства и ништа више од тога, јер Бог није ништа друго до најузвишеније стваралачко дело човештва.

Религија јесте скуп символа, па чак и људских пројекција. Али, ми одбацујемо претпоставку да је она само то и ништа више од тога. Оно што се оваквом идејом доводи у питање јесте ни мање, ни више него само постојање Бога: нисмо ми створили Бога, већ је Бог створио нас.

4) Исус Христос може бити схваћен једино у кључу савремених модела човештва.

Ова идеја сугерише укидање концепта „подржавања Христу“, тј. сугерише да је историјска слика Исуса Христа изграђена тако да одржава културне и контра–културне представе о људској врлинскости. Не поричемо да је Исус Христос просветлио све аспекте човештва. Заиста је неопходно да Христа – због Његове универзалности – схватамо увек у односу на особености конкретног верниковог свет. Одбацујемо ропство таквим метафорама које су, нужно, неадекватне, релативне, пролазне и често, идолатријске. Исус Христос, Свето Писмо и читаво хришћанско Предање не могу се произвољно тумачити без довођења у везу са историјом оних које су оне део. Опасно је покушавати да се Предање користи без озбиљнога приступа Предању.

5) Све су религије једнако вредне. Опредељење за једну од религија није ствар која се тиче убеђења о истини, већ искључиво индивидуалних склоности, односно животног стила.

Потврђујемо наше заједничко човештво. Потврђујемо значај истраживања и упоређивања разних пројава религијске чежње, као и значај упознавања са богатствима различитих религија. Међутим, ми одбацујемо горњу идеју зато што она насилно изједначава разлике и игнорише противречности међу религијама. Ова идеја, на тај начин, не само да кривотвори смисао хришћанске вере, већ такође не поштује ни интегритет других вера. Истина је најважнија: стога су разлике између религија дубоко значајне.

6) Читав смисао спасења јесте у томе да човек оствари своје потенцијале и да буде искрен према самом себи.

Хришћанско спасење садржи у себи и обећање о остварењу човекових потенцијала, но поистоветити спасење искључиво са тим остварењем значи тривијализовати Божије осећање. Потврђујемо да спасења нема мимо Бога.

7) Будући да оно што је људско јесте добро, онда се, сходно томе, зло може схватити као промашај у остварењу човекових потенцијала.

Ова идеја промовише погрешно схватање амбиваленције људске егзистенције и потцењује свепродорност греха. Парадоксално, али ова идеја – умањујући сву страхоту зла – подрива сваку озбиљну и истрајну борбу против појединачних и индивидуалних зала.

8) Искључива сврха побожности јесте у томе да доприноси индивидуалном самоостварењу човека и остварењу људске заједнице.

Побожност доприноси личним и заједничким вредностима. али побожност је, пре свега, људски одговор на стварност Божију и, као таква, произлази из фундаменталне потребе и жеље човекове да сазнаје, воли и обожава Бога. Клањамо се Богу, јер је Бог Онај Коме се треба клањати.

9) Институције и историјске традиције штетно и угњетачки делују на човека, онемогућавајући га да буде истински човечан. За аутентичну људску егзистенцију и аутентичну религиозност неопходно је ослобођење од институција и историјских традиција.

Институције и историјске традиције често могу да буду оно што угњетава човека. Због тога се оне непрекидно морају подвргавати критици. Међутим, институције и традиције су неопходне људској заједници. Без њих би се живот распао у хаос и нове облике ропства. Зато модерна тежња ка ослобођењу од друштвених и историјских ограничења, у крајњем исходу, води ка разчовечењу човека.

10) Свет је тај који мора да одређује чиме Црква треба да се бави. Друштвени, политички и економски програми за унапређење и квалитет људскога живота крајње су нормативни за мисију Цркве у свету.

Црква мора да раскринкава угњетаче, да помаже ослобађању угњетених и да тражи лека људској беди. Понекад се програм црквене мисије поклапа са програмима овог света. Међутим, Црква норме за своју активност изводи из свог поимања воље Божије за овај свет.

11) Наглашавање Божије оностраности, у најмању руку, представља препреку за хришћанску бригу о друштву и хришћанску друштвену акцију, а можда је чак и сасвим неспојиво са том бригом и том акцијом.

Ова претпоставка једне води ка негирању Божије оностраности. Други, пак, прибегавајући лажној оностраности, западају у религијски приватизам или индивидуализам због чега запостављају личну и заједничку одговорност Хришћана за њихово земаљско обиталиште. Гледано из библијске перспективе, Хришћани – управо због тога што верују да Бог влада свим аспектима људског живота – морају, у потпуности, да учествују у борби против угњетавања и нечовештва, као и њихових манифестација у расизму, рату и економској експлоатацији.

12) Борба за боље човечанство ће довести до Царства Божијег

Борба за боље човечанство јесте суштинска за хришћанску веру и може бити надахнута и утемељена у библијском обећању Царства Божијег. Међутим, несарвшена људска бића не могу створити савршено друштво. Царство Божије далеко надилази сваку утопију коју човек може да замисли. Бог има Своје планове који се сукобљују са нашим плановима, изненађујући нас судом и спасењем.

13) Питање наде у живот после смрти је потпуно неважно или, у најбољем случају, маргинално за хришћанско схватање остварења човека.

Ова идеја означава коначну капитулацију пред модерном мишљу. Ако је смрт та која има последњу реч, онда Хришћанство нема шта да каже на крајња питања живота. Верујемо да је Бог васкрсао Исуса из мртвих и уверени смо „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38).

( Против света за свет , стр. 3–5: следи потпуна листа потписника, стр. 5–7).

*

Када су ме приређивачи овог зборника, у коме је требало да се нађу размишљања о „Хартфордском апелу“, замолили да, за тај зборник, напишем поглавље о Православљу, прва моја мисао је била да треба да одбијем позив и то из једног врло једноставног разлога. Било ми је потпуно јасно „Хартфордски апел“ међу православнима неће изазвати никакву значајнију реакцију која би се могла упоредити са реакцијама које је тај „Апел“ већ изазвао међу римокатолицима и протестантима. И то се показало као тачно. Овде и онде су се могли чути „тријумфалистички“ интонирани коментари који су хартфордски документ тумачили као добродошли наговештај „ њиховог “ (мисли се, наравно, на западњаке) опоравка и повратка: опоравка од онога за шта су православни одувек знали да је погрешно и повратка ономе што су православни одувек знали да је исправно.

Међутим, у целини гледано, сама хартфордска изјава се – баш као и расправа коју је она изазвала у америчкој богословској заједници – није ни дотакла и неће се, највероватније, ни дотаћи Православне Цркве. Разлог за ово је сасвим јасан: убеђени да трендови, идеје и начин мишљења који су у Хартфорду раскринкани као „лажни и погубни“ за Хришћанство немају никаквог утицаја на православно богословље, православни су Хартфорд схватили као један чисто западни феномен. Поздравивши га са дистанце, православни се нису мешали у њега, нити су хтели да прихвате одговорност за оно што ће се даље са њим догађати.

Моја прва реакција на, упућени ми, позив је, отуда, била мисао да једноставно нема никаквог начина да будућност Православља у Америци или било где другде и ма како она изгледала – доведем у везу са Хартфордом, те ми је отуда било сасвим бесмислено да пишем чланак о непостојећем односу Православља према „Хартфордском апелу“. Међутим, када сам мало боље размислио, схватио сам да сам погрешио. Схватио сам да то што православни нису реаговали на Хартфорд, заједно са разлогом због кога нису реаговали, већ представља по себи једну веома значајну чињеницу, која има своје последице не само за Православље и његову будућност, већ и за хартфордски догађај и његову судбину. Схватио сам, коначно, да као један од само два православна ученика на хартфордском скупу имам двоструку дужност: да покушам да објасним мојој западној браћи прави смисао православног „ћутања“ и да мојим православцима покушам да објасним зашто „Хартфордски апел“ – и поред свог потпуно западног карактера и контекста – ипак, има везе и са њима, и то можда у много већој мери него са осталим америчким Хришћанима. Отуда и двострука сврха овог есеја, која произлази из мог двоструког и, у извесном смислу, амбивалентног искуства: искуства једног православца на хартфордском скупу и искуства једног „хартфордског човека“ у Православној Цркви.

1.

Рекао сам да православну „реакцију“ на Хартфорд, тј. непостојање икакве реакције треба објаснити првенствено чињеницом западног порекла и оријентације „Апела“. Због таквог порекла и такве оријентације, православни једноставно нису сматрали да треба ишта да имају са тим „Апелом“. Чини ми се да је веома важно признати да је тврдња о западном пореклу „Апела“ сасвим истинита. Потпуно је тачно да је „Хартфордски апел“ један, уистину, западни документ. (Придев „западни“ се, овде, не односи само на ону конкретну и несумњиво западну религијску ситуацију из које је „Апел“ произашао и којој је био упућен, већ и на његове основне богословске претпоставке, појмовни језик и, уопште узевши, на читаву западну духовну традицију којој тај „Апел“, без икакве сумње, припада).

Током свог учешћа на хартфордском скупу, нисам могао да се отмем осећању извесне унутарње подвојености. Са једне стране, а будући да сам читав свој живот проживео на Западу – од чега четврт века у Америци – уопште ми није било тешко да схватим о чему се ту заправо ради, да се идентификујем са хришћанском забринутошћу учесника хартфордског скупа, и коначно, да, чисте савести и чврстог убеђења, ставим свој потпис на „Апел“. Са друге стране, пак, као православни Хришћанин, све време сам имао снажно осећање нелагоде, неку врсту „унутарње дистанце“, која ме је одвајала од мојих неправославних колега. У томе, сасвим сигурно, није било ничег личног, јер сам ретко када – пре и после тога – присуствовао на једном тако пријатељски интонираном скупу. Није се радило ни о формалном неслагању, будући да сам – као што сам већ рекао – свим срцем стајао иза свега онога што је хартфордски скуп хришћански „одбацивао“ и исто тако хришћански „прихватао“. Било је то, дакле, једно осећање, мени већ добро познато још из времена мојих првих контаката са екуменистичким покретом: осећање једног православног Хришћанина који се обрео у, духовно и ментално, потпуно другачијем свету и који је приморан да се користи – њему разумљивим, али туђим – богословским језиком, и који – иако на једном нивоу и може формално да се сагласи са неправославнима – на другом непрестано доживљава и освешћује тај фрустрирајући амбис што раздваја једно такво формално сагласје од целине православног виђења .

Намерно сам започео своје излагање, управо, од тог осећања нелагоде и

„унутарње дистанце“, зато што сам убеђен да би било сасвим бескорисно разматрати проблем односа Православља према „Хартфордском апелу“ пре него што схватимо стварни смисао и праву дубину амбиса који зјапи између Православља и Хартфорда, односно пре него што схватимо да тај амбис представља главни узрок „неуспеха“ који обележава сваки екуменски сусрет Православља и Запада, неуспеха који не може бити прикривен ни свим тим масовним присуством православних званичника на готово свим екуменистичким скуповима и који није ништа мање стваран и ништа мање дубок због тога што га већина православних уопште није ни свесна.

Зато је неопходно рећи пар речи о том неуспеху и можда би овде неко моје лично искуство могло да буде од помоћи. Моје екуменистичко „ватрено крштење“ се догодило 1948. на првој конференцији Светског савеза цркава, одржаној у Амстердаму. Живо се сећам сусрета до кога је дошло по мом доласку у Амстердам док сам обављао формалности око пријављивања код организатора конференције. Био је то сусрет са једним екуменистичким високодостојником који ми је на један веома љубазан начин, очигледно у жељи да ми угоди, саопштио да ће православни представници седети на крајње десној страни конференцијске сале, заједно са представницима западних „високих цркава“ као што су шведски лутерани („који, као што можда знате, имају апостолско прејемство...“), старокатолици и пољски народњаци. Из чисте радозналости – јер, наравно, нисам имао баш ништа против тога да седим поред тих изврсних људи – упитао сам га чија је одлука била да се учесници распореде баш на такав начин. Он ми је одговорио да такав распоред једноставно изражава „еклисиолошки“ профил конференције, на којој је – као једна од главних тема – требало да буде разматрана дихотомија „хоризонталних“ и „вертикалних“ идеја Цркве, а православни – по организаторима конференције – очигледно припадају (зар припадају?!) „хоризонталном“ типу. На ово објашњење сам – пола у шали, пола у збиљи – одговорио да током читавог свог бављења православним богословљем никада нисам чуо за разлику између „хоризонталне“ и „вертикалне“ идеје Цркве, а да бих, не знајући за распоред који су начинили организатори и да је мени остављено да сам одлучим где ћу седети, можда баш одлучио да седнем на крајње „леву“ страну конференцијске сале где је требало да седе квекери, чије ја наглашавање Духа Светога на неки начин блиско православном схватању Духа Светога.

Надам се да је порука овог кратког присећања сасвим јасна. Кључна чињеница везана за православно учешће у екуменистичком покрету, као и за сусрет Православља са Западом – до кога је дошло после много векова потпуне међусобне раздвојености – јесте, управо, то што православнима у том покрету и том сусрету, од самог почетка није остављена баш никаква могућност избора, што им је од самог почетка унапред већ било одређено не само где ће да „седе“, што им је унапред већ било одређено и место и улога и функција коју треба да имају у екуменистичком покрету. А такав став према православнима је био, природно, у потпуности заснован на западним богословским и еклисиолошким претпоставкама и категоријама, те је као такав одржавао чисто западно порекло саме екуменистичке идеје. Православни су се укључили у екуменистички покрет, почели да учествују у разговорима и истраживањима чије су основне одреднице унапред већ биле дефинисане на западни начин и прихваћене као готове чињенице. Тако су православни, чак и пре него што су то могли да схвате, већ били ухваћени у мрежу суштински западних дихотомија (римокатолицизам versus протестантизам, хоризонтално versus вертикално, ауторитет versus слобода, јерархијско versus саборно) и већ били претворени у представнике и заступнике становишта и ставова за које се никако не би могло рећи да су православни, и који су, заправо, били дубоко страни православном Предању. Све ово, пак, није плод никакве макивајелистичке завере нити зле намере Запада, већ природна последица велике и главне западне предрасуде да су западно искуство, западне богословске категорије и западни начин мишљења универзалног карактера, те да, стога, творе једини могући оквир и критеријум читавог екуменистичког пројекта.

Отуда тај неспоразум који траје од самог почетка, а који до дан–данас није до краја разјашњен. Отуда и тај потпуни неуспех сусрета Православља и Запада, који је непобитна чињеница упркос присуству и напорима многих бриљантних православних богослова и представника, као и, последњих година, све масовнијем учешћу готово свих Православних Цркава у том сусрету [1] . Оно што западни архитекти екуменистичког покрета никада до краја нису успели да схвате јесте чињеница да за Православље екуменски сусрет јесте први слободни и, стога, истински смислени сусрет са Западом као целином, са Западом као другом „половином“ некад јединственог хришћанског света, „половином“ која се одвојила од Православља не због незнатних доктринарних разлика, већ првенствено због дубинске разлике у самом фундаменталном схватању Хришћанства. А управо је то западно схватање и искуство – које православни схватају као одступање од некад заједничке вере и Предања, односно као кривотворење те вере и тог Предања – било оно о чему су православни, пре свега, били ради да расправљају, сматрајући да једна таква расправа јесте неопходни и суштински предуслов за сваки даљи корак у сусрету са Западом.

Запад, пак, уопште није тако замишљао свој „екуменски“ сусрет са Православљем. Запад је, пре свега, већ одавно готово сасвим изгубио сваку свест о томе да је он тек једна половина оног почетног хришћанског света ( Christianitas ). Историјски и богословски „процват“ Запада је започео у време када је хришћански Исток – који је доминирао читавим првим миленијумом Хришћанства – почео да тоне у своје вишевековно „мрачно доба“ * , у коме је замукао глас и почело ћутање хришћанског Истока. Запад је врло брзо себе поистоветио са целином хришћанског света ( Christianitas ), потискујући православни Исток на рубове свог историјског памћења и сећајући га се, углавном и нажалост, само када је представљао објект покрштавања у римокатолицизам или протестантизам. Егзистенцијално гледано, Запад није запамтио своје одвајање од православног Истока, већ једино своју трагичну поделу на римокатолички и протестантски табор, односно дијалектику Реформације и Контрареформације. То су била времена када су – најпре негативно, а потом и позитивно – почеле да се формулишу екуменистичке категорије, односно када је почео да се уобличава западни ум. Тако имамо ситуацију да је, у време када се непосредно после I светског рата Православље појавило на хоризонту екуменског дијалога, лик западног ума већ био заокружен и јасно одређен западном самодовољношћу.

То не значи да православни у екуменистичком покрету нису били дочекани са искреном радошћу и истинском хришћанском љубављу. Може се рећи да су православни неко време били, чак и популарни. Са једне стране, само њихово присуство је у то прво време – до ту још није било римокатолика – чинило покрет истински екуменским, јер би он иначе био само један пан–протестански покрет. Са друге стране, православни су – као представници „древних“ и „часних“ Цркава – дочекивани на Западу као носиоци оне „мистике“ и „духовности“ и оних „пребогатих“ литургијских предања која су, са времена на време, неопходна Западу као нека врста корисних духовних витамина. То је, у сваком случају, било време својеврсног „меденог месеца“ екуменизма. Али, сваком оном ко се озбиљно бавио проучавањем екуменистичког покрета мора бити сасвим јасно да ниједног јединог тренутка православно „сведочење“ – оличено углавном, ако не и искључиво, у издвојеним православним изјавама, придодатим меморандумима свих већих екуменистичких конференција –није имало никаквог значајнијег утицаја на оријентацију и богословски развој самог екуменистичког покрета.

2.

Али, како и зашто све ово има везе са Хартфордом, односно са евентуалним значајем Хартфорда за Православље? Мој одговор гласи да ће, пре или касније, на један нови начин и у једном другачијем контексту, хартфордска расправа морати да се суочи са истим питањем које је Православље безуспешно покушавало да покрене унутар екуменистичког покрета: са питањем духовне одбране судбине Запада и западне културе која је, данас, заиста постала једина култура. А Хартфорд ће – ако не буде покренуо ово питање и ако се не буде суочио са њим – нужно бити само још један у низу западних путева који воде у духовни ћорсокак.

Једини консензус који је, заиста, постигнут у Хартфорду тиче се алармантне капитулације Хришћанства пред секуларном културом, пред свепродорним секуларизмом модерног света, капитулације која за своју последицу има „губитак осећања за онострано“. Али, ако тај консензус треба да постане полазиште за хришћанску обнову и поновно промишљање наше ситуације, онда се прво идуће питање тиче саме те секуларне културе или, још тачније, њених корена у Хришћанству, које данас грца у оковима свог „културног ропства“. А управо то јесте оно питање које је Православље – мада, можда, не баш јасно и гласно – упућивало хришћанском Западу, и управо то јесте оно питање које Запад никада није хтео да ни чује, нити да схвати [2] . Запад није схватио да је испод свих тих његових – што богословских што небогословских – размимоилажења и неслагања са православним Истоком увек стајала суштинска разлика у опитовању и схватању саме оностраности, тј. тог суштински и јединствено хришћанског исповедања како апсолутне Божије оностраности, тако и Божије овостраности, Божијег стварног присуства у свету и човеку, односно у целине Његове творевине.

Оно што је православни Исток одбацио код Запада – иако то одбацивање није артикулисао на јасан начин – био је управо тај западни слом антиномије онострано–овострано, тј. слом основне козмолошке и еклисиолошке интуиције Хришћанства, интуиције која је суштинска основа хришћанског приступа свету, историји и култури.

Ово, и у крајњем исходу само ово, јесте оно што је стајало у самом срцу свих (источно–западних) спорова и расправа – о створеној и нествореној благодати, о Паламином разликовању божанске суштине и божанских енергија, о суштини мистичког искуства (тј. о „природи“ светлости коју сазрцавају и опитују Свети), о суштини освећења – расправа које модерни Хришћани екуменистичког ума сматрају потпуно архаичним и небитним за наше време. Ниједну од ових тема – из сасвим очигледних разлога – не могу овде чак ни да скицирам, али могу да кажем и да тврдим да су оне веома битне и суштинске за наше време, јер се оне, у крајњем исходу, не тичу само вере и богословља, већ управо и саме културекао човековог саморазумевања и самоодређења у односу према Богу, природи, историји и делању у тој историји.

Оно што Православље подразумева јесте чињеница да ни до једне од секуларних Оно што Православље подразумева јесте чињеница да ни до једне од секуларних „заблуда“ које је ракринкао Хартфорд једноставно не би ни дошло да претходно није дошло до кривотворења и слома саме, изворно хришћанске, антиномије овострано–онострано, односно слома фундаменталног хришћанског богословља ( ???????? ). Исто, тако, да бисмо прихватили и остварили све, у „Апелу“ изнесене, хришћанске „афирмације“, неопходно је да их претходно „чујемо“ у њиховом стварном значењу, што је, пак, немогуће без претходног радикалног поновног обраћања у (изгубљеног) виђење поменутог фундаменталног хришћанског богословља. „Хартфордски апел“, на неки начин, звучи као да је до тог пада Хришћанства у „ропство“ секуларној култури и растакања Хришћанства (при коме је оно изгубило осећање за онострано) дошло готово случајно, те да све што би требало предузети да би се поправила садашња ситуација јесте да нашу човекоцентричну културу изнова уравнотежимо богоцентричном религијом. Тада би – како сматрају заступници такве идеје – Црква поново постала кадра да „одважно и јасно формулише неодложне задатке које, по Божијем призвању, треба да испуњава у овом свету.“ Суштина православног становишта је, пак, у томе да би поменуто уравнотежење човекоцентричне културе богоцентричном религијом било и немогуће и промашујуће без претходног радикалног преиспитивања самог процеса који је – две хиљаде година после Оваплоћења и Педесетице, после позива на обожењешто су га човеку упутили Христос и Дух Свети – резултирао тријумфом човекоцентричне културе и секуларистичке побуне против оностраности.

Тек у овом и оваквом контексту то кључно питање, које Православље упућује Западу од првих дана западног раскола, добија свој пуни смисао. Стога, одсуство православне реакције на „Хартфордски апел“ није последица равнодушности, незнања нити оне мешавине комплекса супериорности са комплексом инфериорности која је, нажалост, веома типична за већину православних реаговања на Запад. Православље – rebus sic standibus * – нема шта да каже све док се, најпре, на покрене то суштинско предпитање које сам покушао да наговестим. Тек када буде покренуто то кључно питање, Православље ће моћи да заузме своје право место у расправи од које, у суштинском смислу, зависи судбина „модерног човека“. Тек тада ће Православље престати да буде оно што, данас, још увек јесте за Запад – нека врста маргиналног „снабдевача“ Запада вредним, али несуштинским „мистичким“ и „литургијским“ егзотикама, од кога се, пак, када се дође до озбиљнијих питања – као што је питање „задатка Цркве у свету“ – очекује да се изрази искључиво на западном богословском „идиому“, чију је адекватност Православље увек доводило у питање.

Само у овом смислу Хартфорд може бити неки нови почетак који би, евентуално, могао да нам пружи нову прилику и нове могућности, међу којима и могућност оног истинског сусрета хришћанског Истока и Запада до кога, бар до сада, није дошло у, већ стасалом, екуменистичком покрету. А, управо, је такав један сусрет – надам се да сам то успео да покажем – неопходан Хартфорду и ономе што он представља. Са друге стране, и Православље осећа велику потребу за једним таквим сусретом са Западом.

3.

Почео сам овај есеј тврдњом да православно нереаговање на „Хартфордске апел“ има своје корене, првенствено, у чврстом убеђењу православних да Православну Цркву нису ни дотакле, а камоли захватиле те продорне секуларне идеје које је хартфордски скуп раскринкао као „лажне и погубне“ за Хришћанство. На неки начин, то и јесте тачно. Православно богословље, или још боље, православно исповедање вере и даље остаје не само конзервативно, већ – и на једном дубљем нивоу – у потпуности одређено својим суштинским зависењем од класичног, светоотачког Предања. Православни, дакле, формално могу да оправдају своје de facto неучествовање у западној богословској расправи.

Али, само „формално“. Јер основни парадокс православне ситуације јесте у томе што је , управо, тај богословски конзерватизам, та постојана верност православних не само садржају, већ и самој форми православног доктринарног Предања оно што од њих самих прикрива њихову сопственост – и усуђујем се да кажем – трагичну капитулацију пред самом том секуларном „културом“, на коју су, како веле, имуни, јер им ту имуност обезбеђује њихова православна вера. Истински трагичан аспект те капитулације представља чињеница да православни те капитулације, уопште, нису ни свесни, односно да у својој наивности немају представу о дубини нарастајуће схизофреније у којој живе [3] .

Нема потребе доказивати да Православље данас више није везано само за Исток. Најзначајнија чињеница историје Православља у ХХ веку, без сумње, јесте процват православнеДијаспоре , односно засејавање православних заједница практично на све четири стране света. У самој Америци, на пример, православни својим бројем већ надмашују епископалце* и, што је још значајније, њихове Православне Цркве све више губе свој првобитни „досељенички“ карактер, добијајући карактер „домаћег“ Хришћанства. Један од знакова који потврђују неповратни карактер ових догађања јесте недавно прерастање Руске епархије – чији корени сежу још од времена када је Аљаска била руска земља – у Православну Цркву у Америци као независну, тј. аутокефалну Цркву без националних или етничких обележја у свом имену (чему се још увек противе многе друге Православне Цркве из старог православног света). Јасно је да Православље треба да остане у Америци и то као органски део западног религијског пејзажа.

Међутим – и управо ту почиње оно што сам назвао схизофренијом – чини се да су православни потпуно несвесни најозбиљнијих духовних импликација и изазова ове нове ситуације. Они као да нису ни свесни чињенице да, на плану културе, читава Православна Црква, а не само православна Дијаспора, данас живи на Западу, изложена западном начину живота, као и западном виђењу и искуству света. Православни су наивно убеђени да ће успети да сачувају Православље све док буду служили своја византијска богослужења и све док буду – сваке прве недеље Великог Поста („Недеље Православља“) – свечано исповедали своју беспрекорну верност „Вери Отаца, Вера која утврди васелену“. Православни мисле да ће успети да „обезбеде“ Православље и да испуне своју дужност ако буду успели да препокрију читав свет – мање или више успешним – копијама Византијске, руске, Србске или других Православних Цркава; ако буду успели да се изборе да Православље буде признато као „четврта велика вера“; и коначно, ако буду успели да остану непоколебиви у својој привржености својим „древним“ и „раскошним“ обичајима. Оно чега православни нису свесни јесте да, управо, та византијска Литургија – на коју савесно и у пуној верности свом православном наслеђу, долазе сваке недеље – сваком својом речју и својим литургијским чином доводи у питање културу у којој живе и коју су, с ентузијазмом, прихватили као сопствени „начин живота“ од понедељка ујутру до суботе увече, као и да православна вера коју они тако поносно исповедају на Недељу Православља садржи у себи и објављује виђење човека, света, природе и твари, које је потпуно другачије од оног секуларног виђења које, уствари, обликује не само њихове животе, већ и њихов ментални и психолошки склоп.

Отуда и она поменута схизофренија. Исти свештеник, који свако недељно јутро опет и опет богослужбено прославља „епифанију“ православног виђења света, одмах после службе на неком ходнику, у својим саветима и руковођењу заједницом примењује управо оне поменуте „свепродорне секуларне идеје“ америчке религије . Православни су, из практичних разлога и са ентузијазмом, прихватили основно начело америчке религиозности: да је веома добро да постоје многе религије, које се узајамно „обогаћују“ и то најчешће у облику размене кулинарских рецепата и шарених, нешкодљивих обичаја, све док су оне, у дубини, заправо једна иста религија са истом основном јерархијом вредности. А будући да је православне тешко надмашити на плану обичаја и свих врста узбудљиве и древне церемонијалности, Православље, без сумње, постиже знатан успех и почиње да привлачи све више оних који – разочарани или, чак згађени Западом – покушавају да у „источњачким“ стварима задовоље своје религијске емоције.

Управо је та схизофренија оно због чега је, односно због чега би – бар по мом мишљењу – Хартфорд требало да буде важан за Православне, јер би они требало да га схвате као питање и изазов који је, такође, упућен и њима самима, тј. да га доживе као својеврсно огледало у коме би – ако се поштено поставе – требало да препознају и сами себе, односно своју сопствену ситуацију.

Знам да има много православних који тврде и проповедају да православни могу и морају да живе на Западу без икакве „везе“ са западном културом и у ставу потпуног одбацивања те културе, да живе на Западу као да Запад, уствари, и не постоји, јер је он потпуно „труо, јеретичан и неизлечиво болестан“. Да би се то постигло, треба створити вештачка острва грчке, руске или било које друге православне културе, треба затворити сав врата и све прозоре, и онда живети у убеђењу да се припада „светом остатку“. Оно што ти „супер–Православци“, наравно, не знају јесте да такав њихов став одражава, управо, њихову потпуну капитулацију пред истим тим Западом кога се гнушају: да су у својој идеологији „супер–православности“ претворили Православље у оно што оно никада није било, у секту , која је по дефиницији негирање католичког призвања Цркве.
                                                 Отац Александар Шмеман
                           http://www.facebook.com/pages/Alexander-Schmemann/116545541696175

Магија, астрологија, гатање...

Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија, односно све алхемијске науке и псеудонауке, агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.

Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.

Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина, ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са Литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе у ствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти Ватиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.

Празноверје и безверје

Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.

Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим Мене. Празоверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето Писмо: "Немој да будеш одвећ побожан". Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чидодејствима, а пре свега Светим Тајнама, пак и Светом Божанском Причешћу даје магијско значење и магијска моћ, на пример, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или Свете Тајне, освештања или благословине другима, својој браћи, приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да Свето Причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света, он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала Свете Тајне управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала: да ли му је боље? Он је одговорио: "Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да бих се спасао, а Свето Причешће ми је дато за вечно блаженство".

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо: младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му "препише" Свете Тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете Тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноветна употреба Светих Тајни. Оне су нам дате за оно главно – за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став: ја знам боље – је потпуно супротан духу Православља јер је Православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас, хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.

О идолопоклонству

Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе јер није могуће за ово врем све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина Философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући да је Свети Јустин Философ из првог и другог века, њему су најближи водећи философски идолопклоници тога времена. Он расправља се једним Јеврејем у писму о идолопоклонству и божанским стварима: "Никада неће, о Теофане, бити других богова, нити их је икада било, осим Онога који је створио Васељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле јеврејскога Бога – примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате, у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева".

Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопоклонство је увек многобожачко. Кумири (идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима "они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу..."(Псалм 115). Супротно идолима или кумирима, Бог је жив, каже Исус Навин, исто то каже и Свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола. Идолопоклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопоклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове, небогове, лажне богове, а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњм свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.

Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота, и образовањем, и цивилизацијом, и додиром са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да "идолопоклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога". Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.

Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту "златну телад" уопште острвим или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопоклонство великих спортиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису СQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки будисти у Бангкоку поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама. Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче, већ и људе од крви и меса. То је, дакле, потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе веома се множи секта која се зове "Пагански пут" која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш. Вама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња: "Ми имамо свога Бога, он се зове Бодирога". Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ушао на Гроб Господњи јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и православан. Али ето, десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај "Бели Меџик", он не само да је крштен и миропомазан, већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела, а који је наследио од својих ујака Херцеговаца.

Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту – пише Рон Хауард, оснивач Сајентологије. Ви знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на идолопоклонички начин. Адолф Хитлер је, рецимо, био обавештен да је више људи, одушевљених његовом окрутношћу, подигло олтаре у својим кућама, где су његовим фотографијама приносили жртве. Та идолопоклоничка апотеоза коснула се и Владимира Илића Лењина, Карла Маркса, па на известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса, по имену Јосип Броз Тито.

Сав олимпски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму, ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај олимпски Пантеон васкрсава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.

Богови од крви и меса су били Александар Велики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом који је постављен ту као божанство. Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француски фудбалер Зидан, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али, и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада Валентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима... и тако даље.

Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој стоји мужеложништво, односно хомосексуалност. Не прави себи идола и нити каквога лика, немој им се клањати нити служити. То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Други Васељенски сабор, одржан 787 године, полазећи од оваплоћења Речи Божије Логоса, дозвољава иконопоштовање иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих. "Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан", каже Свети Василије Велики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони, већ је почаствујемо.

Гатање и магија

Прозирање будућности Бог је поверавао пророцима, свецима и посебно обдареним људима. Православно поимање је да се и у случају природне човекове тежње за предвиђањем будућности суздржи од сваке упадљиве и болесне радозналости. Чак и ако смо надомак и својим способностима и својом чистотом да прозремо неке ствари у будућности, треба да се суздржимо и не саопштавамо их. У духовном погледу, задовољавање видовитости код гатара и врачара је у сваком погледу једна духовна развраћеност и несмотреност према себи и овом свету. Сви облици гатања и врачања су у потпуности за одбацивање. Бављење црнокњижјем, на челу са астрологијом коју називају краљицом окултних наука, дакле магијом, било да би се разговарало са душама покојника или да би се видела будућност, жртва је и приношење молитве Сатани или одређеном демону.Читање судбине са длана, отварање Тарота, тумачења знамења лета птица, редоследа умирања, понашања дрвећа, ветра, све до потпуно неуротских тобоже видовитости. Све ово жели да потре живога Бога и умилостивљење је Сатане или демона.

Све врсте гатања и врачања су заправо тешка самокажњавања. И сви они који иду код врачара и гатара изопачени су духом и у потрази су за казном. То су греси против Богољубља, односно Христољубља. Одлазак код врачара је и грех против човекољубља. Гатари покушавају да преко тајнога знамења, а то су демони, овладају душама и животима других људи са разним привидно позитивним разлозима. Чешће је врачање отворено "црно", односно злонамерно из жеље да се некоме отворено нашкоди. Гатање и врачање су разне амајлије, хоџини записи, ношење трава којима се приписују магијска својства. Није чудо зашто Откровење Јованово каже да ће најоштрије на оном свету бити кажњени врачари и гатари.

Да ли може да нашкоди "бели" или "црни" маг преко фотографије или белега? Одмах ћу вам одговорити да може. У магијским операцијама користе се белези као што су крв, комадићи одеће, фотогрфија, писма. У одласку код врачара има превасходно лаковерности. Врло често се говори о егзорцистима. Заправо егзорцисти су само свештеници који су добили власт да прогоне демоне. Сви такозвани магови који то себи приписују немају моћ да изврше егзорцизам, односно да ослободе некога од ђавола. Чули сте и за скидање чини. Нема другога начина да се чини скину осим да се изврши Тајна Јелеосвећења или да се читају молитве Светог Василија на запрећење ђаволу. Тврдити да црна магија нема моћ, значи бити неразуман, исто је као тврдити да мржња нема моћ. У свету постоје школе, колеџи да се изучавају окултне вештине, пре свега астрологија које трају по пет, шест година. Свет је засут школованим лажним и нешколованим магичарима. Каже се да у Београду водећи маг има три факултета. Он је завршио римокатоличку теологију, а муслиман је, не знам како је то било могуће, будући да католици проверавају своје студенте, затим дипломирао је на медицини и има специјализацију из кардиологије и завршио је филозофију. Име нећу да му изговорим јер не знам да ли је све ово баш веродостојно. Магија је увек јахала на таласима хистерије, зато она увек запљускује својим таласима све око себе.

Сатурнова братства, како се зову тржишта магије заправо је трговина магијским рецептима, талисманима, пентаклима, чинима, па чак може се купи и семе одабраних аријеваца (спортиста...), иначе моћно средство у магији. Ритуали сексуалне магије, сатурналије како се зову, то је вид најгоре порнографије и под овим кровом о томе није могуће говорити, ни на учтив начин. Однос врачара и жртве која долази код њега је у потпуности садомазохистички. Магија заправо одражава потпуно дух наше епохе. Време у којем живимо је у потпуности магијско. Због тога се догађа да и у цркву улазе магијски појмови, односно да наша вера и ми као народ Божији нисмо потпуно очишћени од тога.

О астрологији

Сваки астролог пре или касније мора признати да вара себе и друге. То су речи једног врло угледног и покајаног астролога из наше свете цркве. Ја бих цитирао Светог владику Николаја, који каже: "Човек је неупоредиво више од звезда". Свети отац Јустин Ћелијски има интересантно мишљење о астрологији: "Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија". Ово је једно потпуно довољно и добро расуђивање о астрологији.

Најбољи и највећи астролози се преваре, и у томе се види да су од ђавола. Једна моја школска другарица која је професор математике, одала се астрологији. Једном је урадила натални хороскоп једне мале девојчице из наше улице у Земуну. Родитељи су били устрашени јер је по хороскопу та наша мала љубимица требала да пострада на јавном месту тачно у 12.15 часова одређеног дана. Нисмо могли ништа да учинимо, били смо у иностранству. Остало нам је једино да се молимо Богу. Заиста се догодило да је девојчица погинула на јавном месту тога дана али не у 12.15 часова, него у 16.35 часова. Ова разлика говори да је то ђаволско дело. Та временска разлика је занемарљиво варање. Онима којима је истински откривено, они без икакве грешке откривају тајне. Ова грешка само говори да је режисер саме смрти ове девојчице могао бити сам демон.

                                                                 Предавање:O. Иларион Ђурица

Послушање

И у ма­те­ри­јал­ном и у ду­хов­ном сви­је­ту по­сто­ји из­вје­стан не­про­мјен­љив прин­цип ко­ји се на­зи­ва струк­ту­ром. Без струк­ту­ре ни­је мо­гу­ће по­сто­ја­ње: од ато­ма до га­лак­си­је. Ру­ше­ње струк­ту­ре је екс­пло­зи­ја ко­ја по­вла­чи за со­бом уни­ште­ње, а за­тим, као по­сле­ди­цу то­га, де­гра­да­ци­ју у сље­де­ћим, об­но­вље­ним струк­ту­ра­ма. (Очи­гле­дан при­мјер ру­ше­ња струк­ту­ре је ауто­ном­на екс­пло­зи­ја ко­ја, сли­ко­ви­то го­во­ре­ћи, из­ба­цу­је ло­шу енер­ги­ју – ра­ди­ја­ци­ју.) Струк­ту­ра ни­је мо­гу­ћа без по­што­ва­ња за­ко­на суб­ор­ди­на­ци­је. Та­ко се фор­ми­ра од­ре­ђе­на хи­је­рар­хи­ја ко­ја чу­ва не са­мо по­сто­ја­ње као ор­га­ни­за­ци­ју, већ ујед­но оства­ру­је свр­сис­ход­но уре­ђе­ње би­ти­ја.
Још ви­ше не­го у ма­те­ри­јал­ном сви­је­ту, прин­цип струк­ту­ре је очи­гле­дан у жи­во­ту ду­хов­ног сви­је­та. Ов­дје, од струк­ту­ра ко­је су нам по­зна­те, по­сто­је ан­ђе­о­ска и цр­кве­на. Оне сје­ди­њу­ју тво­ре­ви­ну с ње­ним Твор­цем и пред­став­љја­ју про­вод­ни­ке бла­го­да­ти. Пр­во на­ру­ша­ва­ње ан­ђе­о­ске струк­ту­ре, пр­ва ка­та­стро­фа слич­на екс­пло­зи­ји ко­ја је по­тре­сла ва­се­ље­ну, био је бунт Лу­ци­фе­ра про­тив Бо­га. „Ра­ди­ја­ци­ја“ ове ка­та­стро­фе у ви­ду гри­је­ха, тру­ле­жно­сти и смр­ти и да­ље дје­лу­је у сви­је­ту. Ње­но ра­зор­но деј­ство све ви­ше се ши­ри на ра­чун во­ље љу­ди ко­ји су се­бе пот­чи­ни­ли са­та­ни­ној во­љи.
Го­спод је ство­рио Цр­кву – ста­ро­за­вјет­ну и но­во­за­вјет­ну, по­пут ан­ђе­о­ске Цр­кве, с ја­сном струк­ту­ром. У њој хи­је­рар­хи­ја слу­жи као ка­ри­ке ко­је сје­ди­њу­ју чо­вје­ка с Бо­гом. Она је сво­је­вр­стан „ка­нал“ по­сред­ством ко­јег се бла­го­дат из­ли­ва на зе­мљу. Зе­маљ­ска Цр­ква без хи­је­рар­хиј­ске струк­ту­ре ни­је мо­гу­ћа. Ис­па­да­ње из Цр­кве, фак­тич­ко, ка­да је иг­но­ре­ше­мо, или де­кла­ра­тив­но, ако иза­зи­ва­мо рас­кол, до­во­ди чо­вје­ка до гу­бит­ка бла­го­да­ти, да­кле, до гу­бит­ка сред­ства за спа­се­ње. Ван Цр­кве мо­гу по­сто­ја­ти са­мо ин­те­лек­ту­ал­на и емо­ци­о­нал­на на­дах­ну­ћа, су­бјек­тив­ни ре­ли­гиј­ски до­жи­вљај, али не и ре­ал­но при­су­ство Бо­жи­је.
Прин­цип струк­ту­ре и пот­чи­ње­но­сти ни­жег ви­шем у мо­на­штву је нео­п­хо­дан. По­слу­ша­ње за мо­на­ха по­ста­је као „ди­са­ње“. Ако је оно на­ру­ше­но, од­мах на­сту­па аго­ни­ја. Не­по­слу­ша­ње је за мо­на­ха не­што по­пут ма­ле ре­во­лу­ци­је: не­по­слу­шни мо­нах укљу­чу­је се у ме­та­фи­зич­ку сти­хи­ју ре­во­лу­ци­је – у ру­ше­ње хи­је­рар­хи­је. Тре­ба има­ти на уму да се зло ри­јет­ко ис­по­ља­ва у свом де­мон­ском об­лич­ју. Са­та­на нај­че­шће при­ма об­лич­је сви­је­тлог Ан­ђе­ла и тек ка­сни­је се чо­вјек сје­ти да је с њим раз­го­ва­ра­ла она зми­ја ко­ја је за­ве­ла на­ше пра­ро­ди­те­ље. Ме­ђу­тим, ни та­кво про­зре­ње не на­сту­па уви­јек.
По­че­так ре­во­лу­ци­је и рас­ко­ла је нај­че­шће за­вист ко­ја се кри­је под осу­дом. Ре­во­лу­ци­о­на­ри су из­ла­га­ли кри­ти­ци по­сто­је­ће уре­ђе­ње, по­ре­де­ћи га с не­ким уми­шље­ним иде­ал­ним уре­ђе­њем. Они су ука­зи­ва­ли на гре­шке, гри­је­хо­ве и по­ро­ке ко­ји би, по њи­хо­вом ми­шље­њу, мо­гли да бу­ду уни­ште­ни са­мо ру­ше­њем струк­ту­ре. Ова раз­об­ли­ча­ва­ња фор­мал­но би мо­гла да из­гле­да­ју тач­на, али не­прав­да ре­во­лу­ци­је се са­др­жа­ла у то­ме што су се у но­вим струк­ту­ра­ма зло и гри­јех про­ја­вљи­ва­ли с мно­го ве­ћом си­лом. Нај­че­шће, ре­во­лу­ци­је ни­су уни­шта­ва­ле нај­го­ре, већ нај­бо­ље.
У са­вре­ме­ном мо­на­штву рас­про­стра­ње­но је ми­шље­ње да ако не­ма ду­хо­но­сног учи­те­ља, чо­вјек не­ма ко­га да слу­ша. Сто­га, за­вјет по­слу­ша­ња ко­ји се да­је на мо­на­шком по­стри­гу, мно­ги су скло­ни да сма­тра­ју за ар­ха­и­зам. Ме­ђу­тим, они ко­ји се др­же ова­квог уче­ња, у за­мје­ну за по­слу­ша­ње не мо­гу да по­ну­де ни­шта дру­го до чи­та­ња све­то­о­тач­ких дје­ла и, по мо­гућ­но­сти, да се чо­вјек њи­ма ру­ко­во­ди у свом жи­во­ту. Али књи­ге Све­тих Ота­ца би­ле су на­пи­са­не упра­во у тра­ди­ци­ји пре­јем­ства и по­слу­ша­ња, та­ко да мо­гу да их схва­те са­мо они ко­ји и са­ми жи­ве у ма­ти­ци ове тра­ди­ци­је. Схва­ти­ти аскет­ска дје­ла са­мо на ни­воу ин­те­лек­та, „ап­стракт­но“, ни­је мо­гу­ће. Чак и ако се прет­по­ста­ви да је чо­вје­ку не­ка­ко по­шло за ру­ком да схва­ти ми­сао Све­тих Ота­ца (што у ства­ри сма­тра­мо не­мо­гу­ћим), све­јед­но, без по­мо­ћи бла­го­да­ти она не би мо­гла да бу­де ова­пло­ће­на у жи­вот: јед­но је зна­ти, а са­свим је дру­го има­ти сна­гу да се то зна­ње ис­пу­ни. Због то­га ни­смо ви­дје­ли ни јед­ног мо­на­ха ко­ји жи­ви по сво­јој во­љи, а да, при­том, на­пре­ду­је у ду­хов­ном сми­слу.
Мо­же се пра­вич­но ука­зи­ва­ти на не­до­стат­ке ма­на­стир­ског жи­во­та, на сла­бо­сти игу­ма­на, на гре­шке ду­хов­ни­ка, али би­ће нај­ве­ћа за­блу­да ако бу­де­мо сма­тра­ли да ће ови не­до­ста­ци оме­та­ти наш ду­хов­ни жи­вот или нас ли­ши­ти спа­се­ња. По­слу­ша­ње не­пра­вич­ном игу­ма­ну је слич­но по­слу­ша­њу ро­ба – хри­шћа­ни­на злом го­спо­да­ру ко­је одо­бра­ва апо­стол Па­вле (уп. Еф.6,5-7; Кол. 3,22; 1 Тим. 6,1; Тит. 2,9). Нај­че­шћи узро­ци не­по­слу­ша­ња мо­на­ха су ње­го­ва уми­шље­ност и гор­дост, а не­по­слу­ша­ње пра­ти екс­пло­зи­ја стра­сти са свим по­сље­ди­ца­ма ко­је мо­гу да се по­ја­ве, мо­жда не од­мах, али ће се от­кри­ти си­гур­но. Све­ти Оци су из­ра­жа­ва­ли смје­лу ми­сао да у на­чел­ни­ку ме­ђу пот­чи­ње­ни­ма при­су­ству­је Хри­стос (ра­зу­ми­је се, не у на­чел­ни­ко­вим гре­хов­ним дје­ли­ма ко­ја мо­гу да по­сто­је, већ у са­мом прин­ци­пу струк­ту­ре). Са­мим из­ла­ском из по­слу­ша­ња, мо­нах по­на­вља гри­јех са­та­не.
Мно­ги ми­сле да је до­шло ври­је­ме ка­да је не­мо­гу­ће жи­вје­ти у ма­на­сти­ри­ма, да хри­шћа­нин тре­ба да сје­ди у сво­јој со­би и да се мо­ли Бо­гу. Ме­ђу­тим, мо­же ли чо­вјек са­мо сво­јом мо­ли­твом да по­би­је­ди стра­сти? Не­ки ка­жу да чо­вјек и у сви­је­ту мо­же да иза­бе­ре се­би ду­хов­ни­ка и да ис­пу­ња­ва по­слу­ша­ње. Ме­ђу­тим, ду­хов­ник не мо­же да за­ми­је­ни ма­на­стир. Спа­се­ње и за­јед­ни­ча­ре­ње у бла­го­да­ти је­сте са­мо­би­ти­је. У овом сми­слу, чак је и лош ма­на­стир мно­го бо­љи од сви­је­та. Опет на­и­ла­зи­мо на про­ти­вр­јеч­ност: љу­ди не иду у ма­на­стир, или од­ла­зе из ње­га, за­то што ви­ше не­ма ду­хов­ни­ка, а исто­вре­ме­но сма­тра­ју да се ду­хов­ни­ци мо­гу на­ћи у сви­је­ту… Ме­ђу­тим, при­је све­га тре­ба тра­жи­ти бла­го­дат Бо­жи­ју ко­ја је је­ди­на ка­дра да по­би­је­ди гри­јех. Чо­вјек ко­ји је пре­пу­штен соп­стве­ним сна­га­ма, не мо­же да по­би­је­ди гри­јех. Истин­ски ду­хов­ни жи­вот мо­же би­ти са­гра­ђен са­мо на те­ме­љу сми­ре­ња. И овај те­мељ све ври­је­ме тре­ба да се про­ду­бљу­је и учвр­шћу­је: са­мо у сми­ре­ном ср­цу дје­ла Бог, са­мо сми­ре­ном Он по­ка­зу­је Сво­ју си­лу. Код Ота­ца по­сто­ји из­ре­ка: „Бог слу­ша по­слу­шног“.
Кри­ти­ка ма­на­стир­ског жи­во­та, чак и ако је фор­мал­но ис­прав­на, за­сно­ва­на је на уми­шље­но­сти чо­вје­ка ко­ји сма­тра да ду­хов­ни жи­вот ра­зу­ми­је бо­ље од игу­ма­на, епи­ско­па, па­три­јар­ха. При­том се, оно глав­но, што чо­вје­ку ма­на­стир да­је, на из­вје­стан на­чин, иг­но­ри­ше и за­бо­ра­вља. Не­ри­јет­ко, мо­нах ко­ји жи­ви у сви­је­ту по­сте­пе­но ду­хов­но по­ди­вља, оста­вља сво­је мо­ли­тве­но пра­ви­ло, а за­тим за­бо­ра­вља и на Ису­со­ву мо­ли­тву. Не­ки од Ота­ца су та­ко­ђе из­ра­жа­ва­ли ми­сао да ви­ше не­ма ду­хо­но­сних учи­те­ља, али ни­ко од њих ни­је го­во­рио да због то­га тре­ба пот­пу­но уки­ну­ти ма­на­сти­ре – ба­ци­ти се из оште­ће­ног бро­да у отво­ре­но мо­ре. Из­над ма­на­стир­ског жи­во­та мо­же би­ти са­мо от­шел­нич­ки жи­вот, али је тек за ње­га по­треб­на при­пре­ма у ма­на­сти­ру.
Не­ки роп­ћу за­то што их игу­ма­ни тје­ра­ју да мно­го ра­де фи­зич­ки и што им због то­га ма­ло вре­ме­на оста­је за мо­ли­тву. Ме­ђу­тим, онај ко хо­ће да се мо­ли на­ћи ће на­чин да сје­ди­ни мо­ли­тву с ра­дом. У крај­њој ли­ни­ји, за ври­је­ме прак­тич­но би­ло ког по­сла мо­же се чи­та­ти Ису­со­ва мо­ли­тва или се мо­гу из­го­ва­ра­ти ма­кар дви­је ри­је­чи: „Го­спо­де, по­ми­луј“. Искре­ном по­слу­шни­ку да­је се на дар ср­дач­на мо­ли­тва, а не­по­слу­шни „аске­та“ је ни­ка­да не­ће сте­ћи. Онај ко­ји не слу­ша игу­ма­на, не слу­ша Хри­ста, за­то ри­је­чи мо­ли­тве оста­ју без од­го­во­ра.
Ка­ко ли тек че­сто не­по­слу­ша­ње по­ти­че од по­ври­је­ђе­ног са­мо­љу­бља! Не­ри­јет­ко, да је рас­кол­ник у Цр­кви до­био ви­со­ки чин, он би на Њу по­гле­дао дру­гим очи­ма. Мо­жда се ово не од­но­си на све рас­кол­ни­ке, али на њи­хов зна­тан дио сва­ка­ко. Зна­мо љу­де ко­ји су оти­шли у рас­кол због то­га што ни­су до­би­ли обе­ћа­ну па­ро­хи­ју, што су оста­ли у те­шком ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју и ни­су под­ни­је­ли ово ис­ку­ше­ње. Дру­ги су (без­у­спје­шно) хтје­ли да се до­мог­ну епи­скоп­ског чи­на, а за­тим су ри­је­ши­ли да се „осве­те“ иза­звав­ши рас­кол. Ви­дје­ли смо ка­ко су не­ки на­пу­шта­ли оби­тељ да би се на­ста­ни­ли у бли­зи­ни сво­јих ду­хов­них ота­ца: же­не по­ред му­шких ма­на­сти­ра. Ме­ђу­тим, ни­шта до­бро из то­га ни­је из­ла­зи­ло. Са­мо чо­вјек ко­ји је за­ра­жен ду­хов­ном гор­до­шћу, мо­же да ми­сли да ће ње­го­во при­су­ство и раз­го­вор, мо­на­хи­њи да за­ми­је­не ма­на­стир. Ова­кве са­мо­вољ­не „за­јед­ни­це“ се обич­но од­ли­ку­ју ду­хов­ним не­ре­дом, ат­мос­фе­ром нер­вне ег­зал­та­ци­је и че­сто – хи­сте­рич­но­шћу. Ду­хов­ни отац у том слу­ча­ју за чла­но­ве за­јед­ни­це по­ста­је, у до­слов­ном сми­слу те ри­је­чи, сре­ди­ште њи­хо­вог жи­во­та. Че­сто, са­мо по­слу­ша­ње ова­квим ду­хов­ни­ци­ма по­сте­пе­но сла­би, а смје­њу­ју га љу­бо­мо­ра и су­пар­ни­штво.
Да, за­и­ста је за ври­је­ме ре­во­лу­ци­је и ка­сни­је, ате­и­стич­ке дик­та­ту­ре, ка­да су ма­на­сти­ри би­ли за­тво­ре­ни и опљач­ка­ни, на­ста­ла по­тре­ба за по­сто­ја­њем сво­је­вр­сних скри­ве­них ма­на­сти­ра у сви­је­ту, упра­во у ви­ду за­јед­ни­ца. Ме­ђу­тим, мо­на­си су се у њи­ма осје­ћа­ли као да су од­ве­де­ни у ва­ви­лон­ско роп­ство. Пса­лам: На ри­је­ка­ма Ва­ви­лон­ским, та­мо сје­ђа­смо и пла­ка­смо… (Пс 136,1) од­ра­жа­вао је њи­хо­во ста­ње. Али у на­ше до­ба,од­ла­зак из ма­на­сти­ра ни­по­што ни­је оправ­дан.
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Но­ви Бо­го­слов пи­ше о бла­го­че­сти­вом мла­ди­ћу ко­ји је у сви­је­ту, оп­те­ре­ћен мно­гим и сло­же­ним по­сло­ви­ма управ­ни­ка има­ња, до­сти­гао бла­го­дат­ну мо­ли­тву. Ме­ђу­тим, про­шло је не­ко ври­је­ме и овај чо­вјек ко­ји је сво­јим скри­ве­ним под­ви­жни­штвом и ноћ­ним мо­ли­тва­ма иза­зи­вао ди­вље­ње у пре­по­доб­ном Си­ме­о­ну, по­сте­пе­но се охла­дио, за­бо­ра­вио сво­ју не­ка­да­шњу љу­бав и по­стао сли­чан без­ум­ни­ку. Пре­по­доб­ни Си­ме­он об­ја­шња­ва ово ти­ме што га је бла­го­дат зва­ла у ма­на­стир, али је он ни­је по­слу­шао и на кра­ју је за­ка­снио. За­ни­мљи­во је да је овај чо­вјек имао стар­ца ко­јем се обра­ћао, али ни то му ни­је по­мо­гло. Сви­јет је по­сте­пе­но осва­јао ње­го­ву ду­шу као што, усљед ду­го­трај­не оп­са­де, па­да и твр­ђа­ва ка­да је не­при­ја­тељ оп­ко­ли са свих стра­на.
Због че­га са­вре­ме­ни мо­на­си ка­жу да не­ма ду­хо­но­сних ста­ра­ца?! А зар се с да­на­шњим стар­ци­ма вје­ру­ју­ћи не мо­же спа­сти, иако их љу­ди снис­хо­дљи­во не на­зи­ва­ју стар­ци­ма већ „де­да­ма“? Та­кви мо­на­си сма­тра­ју да би их не­гда­шњи ду­хо­но­сни стар­ци узе­ли на сво­је ру­ке и по­ни­је­ли у Не­бе­ско Цар­ство, од­но­сно да би им олак­ша­ли пут. Ме­ђу­тим, то ни­је тач­но. Не­ка­да­шњи стар­ци би им да­ли та­ква пра­ви­ла да те­шко да би мо­гли да их из­др­же, а древ­ним под­ви­жни­ци­ма би та­ква пра­ви­ла, на­про­тив, из­гле­да­ла као нео­бич­но снис­хо­ђе­ње. Са­вре­ме­ни стар­ци упра­во од­го­ва­ра­ју ни­воу са­вре­ме­них мо­на­ха, а ма­шта­ње о по­врат­ку оно­га што је оти­шло у про­шлост је пу­ста ро­ман­ти­ка, и као сва­ко ма­шта­ње, уоп­ште, до­ла­зи од ђа­во­ла.
По­слу­шне мо­на­хе Го­спод на­гра­ђу­је ду­хов­ним да­ро­ви­ма. Да­ру­је им и не­пре­ста­ну мо­ли­тву – мо­на­шку ра­дост. По­слу­шан мо­нах у мно­го­број­ним по­сло­ви­ма мо­же има­ти уну­тра­шње ти­хо­ва­ње, а не­по­слу­шног ће чак и у уса­мље­но­сти не­пре­кид­но ко­ле­ба­ти бу­ра по­ми­сли. За­то, не­ка не за­бо­ра­ве мо­на­си да је по­слу­ша­ње би­ло и оста­је угле­да­ње на Хри­ста, а не­по­слу­ша­ње је по­дра­жа­ва­ње на­шем древ­ном не­при­ја­те­љу. Пре­по­доб­ни Јо­ван Ле­ствич­ник за­по­ви­је­да игу­ма­ни­ма да тр­пе сва­ку не­моћ бра­ти­је осим не­по­слу­ша­ња јер је оно по­губ­но ка­ко за са­мог чо­вје­ка, та­ко и за оне ко­ји су по­ред ње­га. Пре­по­доб­ни пре­по­ру­чу­је да се не­по­слу­шни ис­тје­ра из ма­на­сти­ра као што су би­ли ис­тје­ра­ни из ра­ја на­ши пра­ро­ди­те­љи, е да би му се омо­гу­ћи­ло да кроз не­во­ље по­ста­не свје­стан свог гри­је­ха и по­ка­је се.

Ар­хи­ман­дрит Ра­фа­ил (Ка­ре­лин)

Jедна од најпотреснијих приповетки о љубави

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

“Ако не буде довољно”, рекла је, “набавићемо још. Неписменима као што сам ја, не вреди много што имају очи, али је са тобом другачије. Ти си писмен човек и теби је вид потребан”. Тако сам захваљујући новцу, који је моја жена целога живота штедела, успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.

Нисам чекао ни месец дана, а доктор ми јави да је пронашао даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица да сагласност да се одмах после његове смрти приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.

Када су ме, после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима, нагла се нада мном и тихо рекла: “Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...”

“Нека не долази!”, рекао сам.

Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме по жељи родитеља, када ми је било 19 година. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали један другоме да ће се ородити, ако се догоди да један има сина а други кћер.

Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и када сам видео њено лице – ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, збрчкано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке поднадуте. Било јој је 19 година, а мени је деловала као да јој је 40. Био сам просто ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим таквом наказом, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети када је боље будем упознао. Међутим, ја сам њу још тога првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам, нити да говорим са њоме, одселио сам се на Војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остао и за време летњег распуста све док мој отац није послао по мене једног нашег рођака и наредио ми да се вратим кући.

Жену сам затекао како спрема вечеру. Када сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.

Мати ми је стално пребацивала и говорила да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. “Већ је пола године у нашој кући и од јутра до мрака не престаје да ради за нас. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај, сине мој, да она у себи, у својој души горко пати. Још једном сам послушао своје родитеље и тада се вратио кући, али моја осећања према мојој жени нису се променила. Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а када сам је понекад грдио, понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана када сам желео њену смрт.

И поред свега, она је према мени показала више стрпљења и љубави него било ко други кога сам познавао. Када сам дошао на Тајван имао сам низак чин у војсци и моја зарада је једва достизала да се прехранимо и платимо кирију. Наше детенце је било болешљиво и много нас је коштало, тако да је моја жена, онако неписмена и нешколована, покушавала и сама нешто да заради. Пошто би посвршавала домаће послове, плела је сламнате шешире и асуре. Када смо се преселили у једно рибарско место, крпила је рибарске мреже, а док смо живели у унутрашњости, на северу земље, научила је да украшава грнчарију. Ја сам често био службено одсутан, али нисам морао да бринем за кућу и децу. У том погледу могао сам се сасвим на њу ослонити.

Када сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе ка нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг већ је била свршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао. Молио сам Јунг да не спомиње своме брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је, чак, и транзистор да бих прекратио дуге болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада времена исувише и почео сам да размишљам о своме протеклом животу. Први пут осетих стид што сам забранио својој жени да ме посети. Када су ми након 15 дана скинули завој, био сам јако узбуђен и једва се усудио да отворим десно око. “Видите ли светлост?”, запитао ме је лекар. “Да, видим изнад себе” – “То је лампа”, рече он.

Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на ноћном сточићу...

Док смо се колима враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће! Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Када ме опази, само обори главу и рече: “Вратио си се”.

“Хвала ти што си ми помогла да платим болницу”, рекох. Чини ми се да је то било први пут за 30 година да сам јој се за нешто захвалио.

Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окрете према зиду и поче нечујно да плаче.

“Мама, реци му, све му реци!”, кроз сузе повика наша кћер. “Нека зна да је рожњача била твоја!”

Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво. Лево око моје жене било је замућено као што је било моје пре операције!

Протресао сам је снажно.

“Златни Цвете”, (први пут сам тада изговорио њено име), “зашто, зашто си то учинила?”

Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...

"...Јер ће се појавити лажни христоси  и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. Али ви се чувајте; ево све сам вам казао унапријед" (Мк 13, 21-23).

Данас смо сви свједоци да се у нашој нeпосредној близини, у нашем окружењу јављају разни "исцелитељи и чудотворци". Имам доста случајева када ме људи питају из знатижеље, али и због својих личних искустава о феномену врачарења, магија и разних мистичних утицаја на људе.

Постоје и мени веома блиски и драги људи који су упали у ове сатанске канџе, те из ових и сличних разлога одлучих да бацим које слово o овоме.

 
Ђаво значи лукави, лукави који се већ хиљадама година вјежба у свом злом лукавству и који се из дана у дан усавршава у своме науму, а то је како да одвоји човјека од његовог Творца, од Извора, од Даваоца живота. Разне начине је налазио до сада, а у последње вријеме као никада до сада преко својих слугу врачара, магијаша и сличних.

Ово наравно није ништа ново, али је само добило много више простора, ухватило маха међу људима у последње вријеме. У Мојсијевом извјештају нпр. имамо директну Божију поруку људима на овај проблем: " Не обраћајте се врачарима и гатарима нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш.А kо се обрати врачарима и гатарима, да чини прељубу са њима, окренућу лице своје насупрот њему и истребићу га из народа његова" (3.Moj.19.31), или пак : "Нека се не нађе у теби који би водио сина својега или  кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама,ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве"(5.Moj. 18.10-11).

Не смијемо и не можемо одбацити постојање тамних сатанских сила и њихову жељу да владају свијетом  и човјеком. Човјек као духовно-тјелесно биће отворен је за утицај духовних бића и то није прича "баба Ванге" него научни факт. Човјек је једна велика празнина. Човјеков материјални састав је укомпонован од свих познатих хем.елемената .99 % човјековог тијела су хем. елементи водоник, кисеоник,угљеник и азот. Међутим, ако проучимо грађу атома, најситније честице видимо да је састављен од језгра и електрона који кружи  око омотача. Радерфорд је открио да се већина масе атома налази у сићушној језгари  (нуkлеус) чији је радијус само 1 / 100000 у односу на цео атом. Ако узмемо у обзир празнину eкоја се налази између језгра и електрона то је еквивалентно одприлике празном простору између два човјека, када би нпр један стајао на   центру фудбалског игралишта, а други  (као што електрон кружи) трчао око граница игралишта. Када би саставили електроне са jезгром човјек би могао стати на прст, толико би био мали.Увиђамо колики је празан простор у човјеку. Управо тај празни простор је потенцијално боравиште духовних бића и отуда и феномен ђавоиманости, тj. aљудске  запосједнутости  од стране ђавола.

Још један одговор секташу-Јеховином свједоку-О Крсту

Још један одговор секташу-Јеховином свједоку-О Крсту

Поштовани господине Н., баш као што сте започели ово писаније са надом да ћете ме обратити на пут којим ви идете,а то је пут ваше секте,тако ја нећу ово дописивање прекинути док не изнесем неке своје мисли и да покушам да вам укажем на то да сте у заблуди да требате да се вратите на пут Спасења у окриље Христа Господа!
Познато је да секташки менталитет такав да када понестане аргумената за одбрану једне тезе пребацује се тема на другу. Ја Вас замољавам да ријешавамо проблеме чињеница које сте изнијели један по један. Ваша дужност,а и моја је да истину ставимо у први план и да буде циљ дјеловања.
Желим да вам у овом обраћању пишем о вашој заблуди у вези Крста. Ви ако будете имали неке јасне чињенице које ће да побију моје тврдње,изволите напишите,али немојте као до сада оним системом "рекла казала".

Мр.Александар Саутер који је објективно истраживао Библију тврди да је грчки израз σταυρός у преводу крст. . (vidi:σταυρός, a cross (crux) strictly the tranversebeam (patibulum), which was placed at the top of the vertical part, thus forming a capital T. It was this transverse beam that was carried by the criminal: the crucifixion of Jesus.-A POCKET LEXICON TO THE GREEK NEW TESTAMENT by Alexander Souter, M.A., Oxford, The Clarendon Press, 1920).

Терминологија новога завјета је разноврсна,али нам она помаже да правилније схватамо Писмо. Јасно се види у јевандјељима када евангелиста говори стуб а када крст. Једноставно за стуб и за крст не користи се исти израз. Ово нам јасно показују сљедећи стихови: "Онога који победи учинићу стубом (стилон) у Храму Бога Свога ..." (Отк. 3:12) Пишући ученику Тимотеју апостол Павле метафорично указује да је Христово Братство, Дом Божији стуб (стилос) и тврђава Истине." (1 Тим. 3:15) Јакова, Петра и Јована апостол Павле назива стубовима (стилои) Заједнице." (Гал. 2:9). Дакле, новозаветни речник је јасан у својим формулацијама: када се употребљава 'ставрос' увијек се та ријеч користи са значењем 'крст' (крст од стуба и попречне греде), а када се презентује ријеч 'стилос' поставља се увијек у значењу 'стуб' ('штап' је стилиари).
Тако што се овога тиче видимо да евангелисти не овозавјетни писци не користе исти израз за стуб и за крст на коме је распет Исус Господ.

Добро познато и очигледно је и то да су хришћани који су говорили грчки преводили латински израз за крст - цруx, са σταυρός (стаурос) и ξύλον (ксилон). И на основу латинских превода грчких текстова тако се јасно види да је у апостолско вријеме σταυρός представљао crux, израз за крст (хебр.: k'лаб, или: k'лоб).

Против оних који говоре да Исус није разапет на крст говоре сами библијски текстови на које се позивају.

Пошто су Исуса разапели под притиском јудејске нахушкане масе, Римљани су му на крсту, на једној дашчици написали у подругљивом тону и Његову 'кривицу'. Матеј, извјештава:

"И ставише му више г л а в е Његову кривицу написану: ово је Исус, краљ јудејски." (27:37)

У хебрејском: וַיָּשִׂימוּ דְבַר אַשְׁמָתוֹ בִּכְתֹבֶת מֵעַל לְרֹאשׁוֹ זֶה הוּא יֵשׁוּעַ מֶלֶ הַיְּהוּדִים׃


У грчком: "Και επεθηκαν επανω της ΚΕΦΑΛΗΣ αυθου την αιτιαν αυτου γεγραμμενην: ουτος εστιν Ιησους ο βασιλευς των Ιουδαιων.

У латинском: "Et inposuerunt SUPER CAPUT eius causam ipsius scriptam hic est Iesus rex Iudaeorum."

И у импровизованом преводу 'Нови свет' приређеном од стране бруклинске 'курије' тзв. Јеховиних свједока: "Изнад његове главе ставили су написану оптужбу против њега: 'Ово је Исус, краљ Јевреја'."

Дакле, свугде налазимо да је натпис са Исусовом 'кривицом' стајао изнад Његове главе. Да је Исус разапет на стубу, његове шаке би се налазиле изнад његове главе, а тек изнад шака, изнад руку могла би да дође дашчица са 'кривицом'. Међутим текст не каже да је дашчица стављена изнад Исусових руку, већ изнад Исусове главе. И то јасно указује да су Исусове руке биле у страну размакнуте, односно прибијене на попријечни дио крста (патибулум). Само на тај начин је дашчица могла да дође тик изнад главе.

Археолошки налази обилато свједоче да је крст од почетка пратио хришћанство. Приказе крстова налазимо и у катакомбама. Чувен је прахришћански, назаренски симбол крста и рибе. Погледајмо и један подругљив римски графит из И вијека, уз који стоји натпис "Алеxаменос моли свога Бога", где се исмијава неки хришћанин и Христос на крсту. Све то свједочи о дубокој мржњи синова таме против Христа Господа,али и о томе шта су древни хришћани поштовали.

У Новозаветно вријеме разапињање је био начин на који су римске власти извршавале смртну казну, па тако је и Христ на тај начин био погубљен, о чему сведоче еванђеља а и историја. Сам начин разапињања осуђеника се разликовао од провинције до провинције. Дакле, Римљани нису имали нека строга или прописана правила у вези тога. У историјским списима тог времена, могу се наћи описи о чак четири начина разапињана, тј. четири облика "инструмента" за разапињање осуђеника (имена су дата на латинском).

1. "Crux Simplex", у облику слова (I), дакле "стуб".

2. "Crux Decussata, у облику слова (X).

3. "Crux Commissa", у облику слова (Т).

4. ''Crux Immissa'', или познат као "латински крст", био је у облику (†) крста. Ово је највјероватније био облик инструмента на којем је Исус Христ разапет, и то због следећих чињеница:
а) Изнад Његове главе је била окачена табла са натписом, како читамо у Матеју 27:37: "И метнуше Му више главе кривицу Његову написану: Ово је Исус цар јудејски." Ово је могло бити учињено само ако је Христ био разапет на облику (И) или (†), али стуб (I) отпада због следећег аргумента.

б) У еванђељу по Јовану читамо, како апостол Тома реагује слушајући вијест о Христовом ускрснућу: "Стога му други ученици рекоше: видели смо Господа. Но он им рече: ако не видим ожиљак од клинова на његовим рукама и не ставим свој прст у рану од клинова, и не ставим своју руку у његова ребра - нећу поверовати." (Јован 20:25) Дакле, Тома говори о клиновима, који су Христу учинили ране на рукама - он користи множину за клинове, што значи да их је било више од једног. Из овог се може закључити да је Христу кроз сваку руку био пробијен један клин, што не би био случај да је разапет на стубу, јер би онда био употребљен само један. Ово сами Јеховини Свједоци и признају кроз своје илустрације распећа.
Према томе, у тексту се помињу клинови (των ηλων) а не клин (του ηλου). Да је Исус објешен прибијањем на стуб онда би му шаке изнад главе биле пробијене једним јаким клином. Но Тома помиње 'клинове'. А 'клинове' на рукама можемо имати само ако је један клин пробио једну шаку, а други клин другу шаку посебно, дакле ако је Господ разапет са раширеним рукама. И то јасно разоткрива бесмислице 'Јеховиних свједока' да је Исус разапет, објешен на 'стубу'. Наравно, они су овдје у своме лаичком преводу наштимовали да се ради о 'једном клину', не осврћући се шта кажу грчки новозавјетни манускрипти.

Волио бих да размијена мишљења буде у облику чињеница,а не наметнутих вјеровања.

Са поштовањем и надом у обраћење, Бранислав Секулић!

Одговор једном секташу - Јеховином свједоку

Одговор једном секташу - Јеховином свједоку

Поштовани господине Н., примио сам вашу поруку и са великим занимањем је прочитао! Уз дужно поштовање,видим да немате теолошко а ни неко високо световно образовање. То сам закључио по непознавању неких основних појмова наука и достигнућа,како друштвено-политичких тако и природно-филозофских наука! Опростите на мојој слободи и на грешци ако сам криво процјенио. Из тих разлога није ми јасно зашто на себе узимате бреме које вам није дано да носите. Јер апостол Павле нам поручује: Различити су дарови, а исти Дух; и различите службе, а исти Господ; и различита дјеловања, а исти Бог који чини све у свима. (1 Кор 12,4-6).

Желио бих да се дотакнем тема које сте започели:
што се тиче ДАТУМА ПРАЗНОВАЊА празника код Хришћана нисте навели ни један ваљан разлог зашто се празници не би празновали. Нисте упућени у учење и предање Цркве. Нико и не тврди да је Христос Господ рођен 25.децембра,али је тада устаљено да се празнује,баш као и остали празници. То је годишњи круг празновања празника који је паралелан и идентичан богослужбеном кругу Цркве! И рани Израиљ је имао празнике ( Пасха,Празник седмица,Празник труба,Празник великог помирења.Празник сеница,Празник освећења храма итд.). Празници су веома важни тренуци који успостављају годишњи ритам живота.
Цијелом образованом свијету је јасно да су свети оци били у већини случајева најпаметнији и најобразованији људи свога времена. Њима није било смијешно,а ни лудо вјеровање у Тројичног Бога које је вјеровање које се осјећа,али и доказује. Зашто је Бог,који је Љубав допустио да 20 вијекова живимо у заблуди и да нас тек послије толико времена сљедбеници острањелог и неписменог фармера Charles Taze Russell приводе истини и у свијетлост живота?
Тврдите да је Исус био убијен на ступу, а не на крсту. Према вашим теоријама, крст је пагански симбол који је ушао у праву вјеру, нарушавајући њену вјеродостојност. Све хришћанске заједнице које вјерују друкчије, заправо су под утицајем других религија, и нису насљеднице прве Цркве.

Треба напоменути да су Јеховини свједоци ово вјеровање установили 1930. године, иако су дотад вјеровали истовјетно остатку хришћанског свијета. Другим ријечима, до те године није било говора о крсту као некаквом паганском симболу, већ се исти доживљавао као чињеница. Ради се, наравно, о једној од стотину варијација на тему паганског које је ушло у Цркву, и замијенило Божје науке с некаквим људским предајама. Разлоге за своју вјеру махом граде на чињеници да се грчки пријевод ријечи којом се означује "крст" може превести и као "ступ за мучење", мада никад не иду у детаље што се тиче својег објашњења.

Иако је вјешање на ступ била пракса у неким случајевима, крст је био много чешће употребљаван. Историја памти велик број бораца за правду који су, и прије и након Исуса, разапети на крст. Примјерице, свега пар десетљећа прије Христова рођења гладијатор Спартак покренуо је устанак против римских легија, који је угушен у крви. Преживјеле су побуњенике, њих више хиљада, Римљани разапели уз цесту као упозорење народу да се не буни. Такав покољ историчари су врло прецизно забиљежили, и наравно, радило се о разапињању на крст, а не вјешању на ступ. Да је Исус разапет, а не објешен, доказ су гомиле историјских списа и забиљежака .

Али историја није једина ставка која брани чињеницу да је Христос распет, а не објешен као што је приказано на слици. Ради се и о наводима у Светом Писму:

''Али Тома звани Близанац, један од дванаесторице, не бијаше с њима кад дође Исус. Говорили су му дакле други ученици: "Видјели смо Господа!" Он им одврати: "Ако не видим на његовим рукама ране од клинова и не ставим свој прст у рану од клинова, ако не ставим своју руку у његова ребра, нећу вјеровати." И након осам дана бијаху његови ученици опет унутра, а с њима и Тома. Врата бијаху затворена, а Исус дође, стаде у средину и рече: "Мир вама!" Затим ће Томи: "Принеси прст овамо и погледај ми руке! Принеси руку и стави је у моја ребра и не буди невјеран него вјеран." Одговори му Тома: "Господ мој и Бог мој!" Рече му Исус: "Будући да си ме видио, повјеровао си. Блажени који не видјеше, а вјерују!" (Јн 20, 24-29)

Као што можемо видјети, невјерни Тома говори да ће повјеровати у Исусово васкрсење кад види и стави прст у мјесто гдје су били клинови (множина) на рукама. Али код вјешања човјека на ступ, довољно је пробити дланове једним клином.

На питање у вези клинова у Исусовим рукама часопис Јеховиних свједока "Кула стражара" 1984. објаснио је да тај број није важан и да се апостол Тома неспретно изразио ( ! ) - у сваком случају, хришћани могу бити мирни- знамо да је Исус у рукама имао више од једног клина и да је распињање на крст чињеница Светог писма.

Да не залазим дубље и овако можеш видјети да твоје мисли које су ти наметнуте а и сам их не разумијеш нису валидне и добре.

Сјети се да си окренуо леђа Богу,а да си кренуо за фармером који вас предаје у руке сатанске.

Ваш култ је основао 1879. у Неw Yорку шарлатан и варалица Charles Taze Russell. Russell је иначе био три пута осуђиван, и то због преваре, лагања и неприличног понашања према женама. Тако је, између осталог, лаковјерним фармерима за скупе новце продавао „ чудотворно жито" које тобоже даје петострук род. Кад су сељаци схватили да су преварени, тужили су га суду. На суду је доказано да је "чудотворно жито" заправо доносило мањи урод од просјечног (The Brooklyn Daily Eagle, 1 November 1916). Све то, међутим, није сметало Русселлу да себе прогласи седмим анђелом из Откривења, те почне писати, како је тврдио, по надахнућу Духа Светога (Studies in the Scriptures – The Finished Mystery, str. 387).
О Русселловим списима имали сте врло високо мишљење. Тако примјерице у њиховом часопису Кули стражари стоји да су "они не само коментари на Библију, него да су они у практичном смислу сама Библија" (Кула стражара, 15. септембра 1910., стр. 298), иако су препуни бизарности. Једна је од таквих била тврдња да се уз помоћ Кеопсове пирамиде у Египту може израчунати кад ће наступити крај свијета. Иако су Јеховини свједоци касније одбацили нека од Русселлових учења "надахнутих по Духу Светом", њихови текстови и даље обилују многим у бити нехришћанским доктринама. Кула стражара је према Јеховиним свједоцима Божје гласило преко којега Бог општи с људима у овим посљедњим данима (Jehovah's Witnesses: Proclaimers of God's Kingdom str. 626).

Опсједнути сте крајем свијета, те сте га до сада преко свог "Божјег гласила" прорекли равно шест пута: 1914., 1918., 1925., за вријеме Другог свјетског рата, 1975. и затим најкасније до 1994. Након свих тих пропалих пророчанстава, оканили сте се постављања одређеног датума, задовољивши се тврдњом да ће крај свијета доћи врло брзо, можда још ове године. Главни је разлог томе био што сте након сваког пропалог смака свијета изгубили становит број сљедбеника, највише пак - на стотине хиљада - након 1975. године.
Немојте послије овог мог одговора да баталите писаније,ако имате нешто паметно да напишете пишите. Ако проповиједате Спасење свако га заслужује. Али не одбацујте ни моје тврдње размислите мало о вашој секти и о Богу Свемогућем!

Са поштовањем и надом у обраћење, Бранислав Секулић!