Магија, астрологија, гатање...

Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија, односно све алхемијске науке и псеудонауке, агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.

Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.

Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина, ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са Литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе у ствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти Ватиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.

Празноверје и безверје

Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.

Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим Мене. Празоверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето Писмо: "Немој да будеш одвећ побожан". Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чидодејствима, а пре свега Светим Тајнама, пак и Светом Божанском Причешћу даје магијско значење и магијска моћ, на пример, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или Свете Тајне, освештања или благословине другима, својој браћи, приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да Свето Причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света, он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала Свете Тајне управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала: да ли му је боље? Он је одговорио: "Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да бих се спасао, а Свето Причешће ми је дато за вечно блаженство".

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо: младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му "препише" Свете Тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете Тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноветна употреба Светих Тајни. Оне су нам дате за оно главно – за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став: ја знам боље – је потпуно супротан духу Православља јер је Православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас, хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.

О идолопоклонству

Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе јер није могуће за ово врем све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина Философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући да је Свети Јустин Философ из првог и другог века, њему су најближи водећи философски идолопклоници тога времена. Он расправља се једним Јеврејем у писму о идолопоклонству и божанским стварима: "Никада неће, о Теофане, бити других богова, нити их је икада било, осим Онога који је створио Васељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле јеврејскога Бога – примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате, у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева".

Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопоклонство је увек многобожачко. Кумири (идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима "они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу..."(Псалм 115). Супротно идолима или кумирима, Бог је жив, каже Исус Навин, исто то каже и Свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола. Идолопоклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопоклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове, небогове, лажне богове, а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњм свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.

Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота, и образовањем, и цивилизацијом, и додиром са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да "идолопоклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога". Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.

Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту "златну телад" уопште острвим или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопоклонство великих спортиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису СQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки будисти у Бангкоку поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама. Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче, већ и људе од крви и меса. То је, дакле, потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе веома се множи секта која се зове "Пагански пут" која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш. Вама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња: "Ми имамо свога Бога, он се зове Бодирога". Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ушао на Гроб Господњи јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и православан. Али ето, десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај "Бели Меџик", он не само да је крштен и миропомазан, већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела, а који је наследио од својих ујака Херцеговаца.

Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту – пише Рон Хауард, оснивач Сајентологије. Ви знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на идолопоклонички начин. Адолф Хитлер је, рецимо, био обавештен да је више људи, одушевљених његовом окрутношћу, подигло олтаре у својим кућама, где су његовим фотографијама приносили жртве. Та идолопоклоничка апотеоза коснула се и Владимира Илића Лењина, Карла Маркса, па на известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса, по имену Јосип Броз Тито.

Сав олимпски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму, ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај олимпски Пантеон васкрсава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.

Богови од крви и меса су били Александар Велики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом који је постављен ту као божанство. Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француски фудбалер Зидан, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али, и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада Валентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима... и тако даље.

Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој стоји мужеложништво, односно хомосексуалност. Не прави себи идола и нити каквога лика, немој им се клањати нити служити. То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Други Васељенски сабор, одржан 787 године, полазећи од оваплоћења Речи Божије Логоса, дозвољава иконопоштовање иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих. "Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан", каже Свети Василије Велики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони, већ је почаствујемо.

Гатање и магија

Прозирање будућности Бог је поверавао пророцима, свецима и посебно обдареним људима. Православно поимање је да се и у случају природне човекове тежње за предвиђањем будућности суздржи од сваке упадљиве и болесне радозналости. Чак и ако смо надомак и својим способностима и својом чистотом да прозремо неке ствари у будућности, треба да се суздржимо и не саопштавамо их. У духовном погледу, задовољавање видовитости код гатара и врачара је у сваком погледу једна духовна развраћеност и несмотреност према себи и овом свету. Сви облици гатања и врачања су у потпуности за одбацивање. Бављење црнокњижјем, на челу са астрологијом коју називају краљицом окултних наука, дакле магијом, било да би се разговарало са душама покојника или да би се видела будућност, жртва је и приношење молитве Сатани или одређеном демону.Читање судбине са длана, отварање Тарота, тумачења знамења лета птица, редоследа умирања, понашања дрвећа, ветра, све до потпуно неуротских тобоже видовитости. Све ово жели да потре живога Бога и умилостивљење је Сатане или демона.

Све врсте гатања и врачања су заправо тешка самокажњавања. И сви они који иду код врачара и гатара изопачени су духом и у потрази су за казном. То су греси против Богољубља, односно Христољубља. Одлазак код врачара је и грех против човекољубља. Гатари покушавају да преко тајнога знамења, а то су демони, овладају душама и животима других људи са разним привидно позитивним разлозима. Чешће је врачање отворено "црно", односно злонамерно из жеље да се некоме отворено нашкоди. Гатање и врачање су разне амајлије, хоџини записи, ношење трава којима се приписују магијска својства. Није чудо зашто Откровење Јованово каже да ће најоштрије на оном свету бити кажњени врачари и гатари.

Да ли може да нашкоди "бели" или "црни" маг преко фотографије или белега? Одмах ћу вам одговорити да може. У магијским операцијама користе се белези као што су крв, комадићи одеће, фотогрфија, писма. У одласку код врачара има превасходно лаковерности. Врло често се говори о егзорцистима. Заправо егзорцисти су само свештеници који су добили власт да прогоне демоне. Сви такозвани магови који то себи приписују немају моћ да изврше егзорцизам, односно да ослободе некога од ђавола. Чули сте и за скидање чини. Нема другога начина да се чини скину осим да се изврши Тајна Јелеосвећења или да се читају молитве Светог Василија на запрећење ђаволу. Тврдити да црна магија нема моћ, значи бити неразуман, исто је као тврдити да мржња нема моћ. У свету постоје школе, колеџи да се изучавају окултне вештине, пре свега астрологија које трају по пет, шест година. Свет је засут школованим лажним и нешколованим магичарима. Каже се да у Београду водећи маг има три факултета. Он је завршио римокатоличку теологију, а муслиман је, не знам како је то било могуће, будући да католици проверавају своје студенте, затим дипломирао је на медицини и има специјализацију из кардиологије и завршио је филозофију. Име нећу да му изговорим јер не знам да ли је све ово баш веродостојно. Магија је увек јахала на таласима хистерије, зато она увек запљускује својим таласима све око себе.

Сатурнова братства, како се зову тржишта магије заправо је трговина магијским рецептима, талисманима, пентаклима, чинима, па чак може се купи и семе одабраних аријеваца (спортиста...), иначе моћно средство у магији. Ритуали сексуалне магије, сатурналије како се зову, то је вид најгоре порнографије и под овим кровом о томе није могуће говорити, ни на учтив начин. Однос врачара и жртве која долази код њега је у потпуности садомазохистички. Магија заправо одражава потпуно дух наше епохе. Време у којем живимо је у потпуности магијско. Због тога се догађа да и у цркву улазе магијски појмови, односно да наша вера и ми као народ Божији нисмо потпуно очишћени од тога.

О астрологији

Сваки астролог пре или касније мора признати да вара себе и друге. То су речи једног врло угледног и покајаног астролога из наше свете цркве. Ја бих цитирао Светог владику Николаја, који каже: "Човек је неупоредиво више од звезда". Свети отац Јустин Ћелијски има интересантно мишљење о астрологији: "Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија". Ово је једно потпуно довољно и добро расуђивање о астрологији.

Најбољи и највећи астролози се преваре, и у томе се види да су од ђавола. Једна моја школска другарица која је професор математике, одала се астрологији. Једном је урадила натални хороскоп једне мале девојчице из наше улице у Земуну. Родитељи су били устрашени јер је по хороскопу та наша мала љубимица требала да пострада на јавном месту тачно у 12.15 часова одређеног дана. Нисмо могли ништа да учинимо, били смо у иностранству. Остало нам је једино да се молимо Богу. Заиста се догодило да је девојчица погинула на јавном месту тога дана али не у 12.15 часова, него у 16.35 часова. Ова разлика говори да је то ђаволско дело. Та временска разлика је занемарљиво варање. Онима којима је истински откривено, они без икакве грешке откривају тајне. Ова грешка само говори да је режисер саме смрти ове девојчице могао бити сам демон.

                                                                 Предавање:O. Иларион Ђурица

Послушање

И у ма­те­ри­јал­ном и у ду­хов­ном сви­је­ту по­сто­ји из­вје­стан не­про­мјен­љив прин­цип ко­ји се на­зи­ва струк­ту­ром. Без струк­ту­ре ни­је мо­гу­ће по­сто­ја­ње: од ато­ма до га­лак­си­је. Ру­ше­ње струк­ту­ре је екс­пло­зи­ја ко­ја по­вла­чи за со­бом уни­ште­ње, а за­тим, као по­сле­ди­цу то­га, де­гра­да­ци­ју у сље­де­ћим, об­но­вље­ним струк­ту­ра­ма. (Очи­гле­дан при­мјер ру­ше­ња струк­ту­ре је ауто­ном­на екс­пло­зи­ја ко­ја, сли­ко­ви­то го­во­ре­ћи, из­ба­цу­је ло­шу енер­ги­ју – ра­ди­ја­ци­ју.) Струк­ту­ра ни­је мо­гу­ћа без по­што­ва­ња за­ко­на суб­ор­ди­на­ци­је. Та­ко се фор­ми­ра од­ре­ђе­на хи­је­рар­хи­ја ко­ја чу­ва не са­мо по­сто­ја­ње као ор­га­ни­за­ци­ју, већ ујед­но оства­ру­је свр­сис­ход­но уре­ђе­ње би­ти­ја.
Још ви­ше не­го у ма­те­ри­јал­ном сви­је­ту, прин­цип струк­ту­ре је очи­гле­дан у жи­во­ту ду­хов­ног сви­је­та. Ов­дје, од струк­ту­ра ко­је су нам по­зна­те, по­сто­је ан­ђе­о­ска и цр­кве­на. Оне сје­ди­њу­ју тво­ре­ви­ну с ње­ним Твор­цем и пред­став­љја­ју про­вод­ни­ке бла­го­да­ти. Пр­во на­ру­ша­ва­ње ан­ђе­о­ске струк­ту­ре, пр­ва ка­та­стро­фа слич­на екс­пло­зи­ји ко­ја је по­тре­сла ва­се­ље­ну, био је бунт Лу­ци­фе­ра про­тив Бо­га. „Ра­ди­ја­ци­ја“ ове ка­та­стро­фе у ви­ду гри­је­ха, тру­ле­жно­сти и смр­ти и да­ље дје­лу­је у сви­је­ту. Ње­но ра­зор­но деј­ство све ви­ше се ши­ри на ра­чун во­ље љу­ди ко­ји су се­бе пот­чи­ни­ли са­та­ни­ној во­љи.
Го­спод је ство­рио Цр­кву – ста­ро­за­вјет­ну и но­во­за­вјет­ну, по­пут ан­ђе­о­ске Цр­кве, с ја­сном струк­ту­ром. У њој хи­је­рар­хи­ја слу­жи као ка­ри­ке ко­је сје­ди­њу­ју чо­вје­ка с Бо­гом. Она је сво­је­вр­стан „ка­нал“ по­сред­ством ко­јег се бла­го­дат из­ли­ва на зе­мљу. Зе­маљ­ска Цр­ква без хи­је­рар­хиј­ске струк­ту­ре ни­је мо­гу­ћа. Ис­па­да­ње из Цр­кве, фак­тич­ко, ка­да је иг­но­ре­ше­мо, или де­кла­ра­тив­но, ако иза­зи­ва­мо рас­кол, до­во­ди чо­вје­ка до гу­бит­ка бла­го­да­ти, да­кле, до гу­бит­ка сред­ства за спа­се­ње. Ван Цр­кве мо­гу по­сто­ја­ти са­мо ин­те­лек­ту­ал­на и емо­ци­о­нал­на на­дах­ну­ћа, су­бјек­тив­ни ре­ли­гиј­ски до­жи­вљај, али не и ре­ал­но при­су­ство Бо­жи­је.
Прин­цип струк­ту­ре и пот­чи­ње­но­сти ни­жег ви­шем у мо­на­штву је нео­п­хо­дан. По­слу­ша­ње за мо­на­ха по­ста­је као „ди­са­ње“. Ако је оно на­ру­ше­но, од­мах на­сту­па аго­ни­ја. Не­по­слу­ша­ње је за мо­на­ха не­што по­пут ма­ле ре­во­лу­ци­је: не­по­слу­шни мо­нах укљу­чу­је се у ме­та­фи­зич­ку сти­хи­ју ре­во­лу­ци­је – у ру­ше­ње хи­је­рар­хи­је. Тре­ба има­ти на уму да се зло ри­јет­ко ис­по­ља­ва у свом де­мон­ском об­лич­ју. Са­та­на нај­че­шће при­ма об­лич­је сви­је­тлог Ан­ђе­ла и тек ка­сни­је се чо­вјек сје­ти да је с њим раз­го­ва­ра­ла она зми­ја ко­ја је за­ве­ла на­ше пра­ро­ди­те­ље. Ме­ђу­тим, ни та­кво про­зре­ње не на­сту­па уви­јек.
По­че­так ре­во­лу­ци­је и рас­ко­ла је нај­че­шће за­вист ко­ја се кри­је под осу­дом. Ре­во­лу­ци­о­на­ри су из­ла­га­ли кри­ти­ци по­сто­је­ће уре­ђе­ње, по­ре­де­ћи га с не­ким уми­шље­ним иде­ал­ним уре­ђе­њем. Они су ука­зи­ва­ли на гре­шке, гри­је­хо­ве и по­ро­ке ко­ји би, по њи­хо­вом ми­шље­њу, мо­гли да бу­ду уни­ште­ни са­мо ру­ше­њем струк­ту­ре. Ова раз­об­ли­ча­ва­ња фор­мал­но би мо­гла да из­гле­да­ју тач­на, али не­прав­да ре­во­лу­ци­је се са­др­жа­ла у то­ме што су се у но­вим струк­ту­ра­ма зло и гри­јех про­ја­вљи­ва­ли с мно­го ве­ћом си­лом. Нај­че­шће, ре­во­лу­ци­је ни­су уни­шта­ва­ле нај­го­ре, већ нај­бо­ље.
У са­вре­ме­ном мо­на­штву рас­про­стра­ње­но је ми­шље­ње да ако не­ма ду­хо­но­сног учи­те­ља, чо­вјек не­ма ко­га да слу­ша. Сто­га, за­вјет по­слу­ша­ња ко­ји се да­је на мо­на­шком по­стри­гу, мно­ги су скло­ни да сма­тра­ју за ар­ха­и­зам. Ме­ђу­тим, они ко­ји се др­же ова­квог уче­ња, у за­мје­ну за по­слу­ша­ње не мо­гу да по­ну­де ни­шта дру­го до чи­та­ња све­то­о­тач­ких дје­ла и, по мо­гућ­но­сти, да се чо­вјек њи­ма ру­ко­во­ди у свом жи­во­ту. Али књи­ге Све­тих Ота­ца би­ле су на­пи­са­не упра­во у тра­ди­ци­ји пре­јем­ства и по­слу­ша­ња, та­ко да мо­гу да их схва­те са­мо они ко­ји и са­ми жи­ве у ма­ти­ци ове тра­ди­ци­је. Схва­ти­ти аскет­ска дје­ла са­мо на ни­воу ин­те­лек­та, „ап­стракт­но“, ни­је мо­гу­ће. Чак и ако се прет­по­ста­ви да је чо­вје­ку не­ка­ко по­шло за ру­ком да схва­ти ми­сао Све­тих Ота­ца (што у ства­ри сма­тра­мо не­мо­гу­ћим), све­јед­но, без по­мо­ћи бла­го­да­ти она не би мо­гла да бу­де ова­пло­ће­на у жи­вот: јед­но је зна­ти, а са­свим је дру­го има­ти сна­гу да се то зна­ње ис­пу­ни. Због то­га ни­смо ви­дје­ли ни јед­ног мо­на­ха ко­ји жи­ви по сво­јој во­љи, а да, при­том, на­пре­ду­је у ду­хов­ном сми­слу.
Мо­же се пра­вич­но ука­зи­ва­ти на не­до­стат­ке ма­на­стир­ског жи­во­та, на сла­бо­сти игу­ма­на, на гре­шке ду­хов­ни­ка, али би­ће нај­ве­ћа за­блу­да ако бу­де­мо сма­тра­ли да ће ови не­до­ста­ци оме­та­ти наш ду­хов­ни жи­вот или нас ли­ши­ти спа­се­ња. По­слу­ша­ње не­пра­вич­ном игу­ма­ну је слич­но по­слу­ша­њу ро­ба – хри­шћа­ни­на злом го­спо­да­ру ко­је одо­бра­ва апо­стол Па­вле (уп. Еф.6,5-7; Кол. 3,22; 1 Тим. 6,1; Тит. 2,9). Нај­че­шћи узро­ци не­по­слу­ша­ња мо­на­ха су ње­го­ва уми­шље­ност и гор­дост, а не­по­слу­ша­ње пра­ти екс­пло­зи­ја стра­сти са свим по­сље­ди­ца­ма ко­је мо­гу да се по­ја­ве, мо­жда не од­мах, али ће се от­кри­ти си­гур­но. Све­ти Оци су из­ра­жа­ва­ли смје­лу ми­сао да у на­чел­ни­ку ме­ђу пот­чи­ње­ни­ма при­су­ству­је Хри­стос (ра­зу­ми­је се, не у на­чел­ни­ко­вим гре­хов­ним дје­ли­ма ко­ја мо­гу да по­сто­је, већ у са­мом прин­ци­пу струк­ту­ре). Са­мим из­ла­ском из по­слу­ша­ња, мо­нах по­на­вља гри­јех са­та­не.
Мно­ги ми­сле да је до­шло ври­је­ме ка­да је не­мо­гу­ће жи­вје­ти у ма­на­сти­ри­ма, да хри­шћа­нин тре­ба да сје­ди у сво­јој со­би и да се мо­ли Бо­гу. Ме­ђу­тим, мо­же ли чо­вјек са­мо сво­јом мо­ли­твом да по­би­је­ди стра­сти? Не­ки ка­жу да чо­вјек и у сви­је­ту мо­же да иза­бе­ре се­би ду­хов­ни­ка и да ис­пу­ња­ва по­слу­ша­ње. Ме­ђу­тим, ду­хов­ник не мо­же да за­ми­је­ни ма­на­стир. Спа­се­ње и за­јед­ни­ча­ре­ње у бла­го­да­ти је­сте са­мо­би­ти­је. У овом сми­слу, чак је и лош ма­на­стир мно­го бо­љи од сви­је­та. Опет на­и­ла­зи­мо на про­ти­вр­јеч­ност: љу­ди не иду у ма­на­стир, или од­ла­зе из ње­га, за­то што ви­ше не­ма ду­хов­ни­ка, а исто­вре­ме­но сма­тра­ју да се ду­хов­ни­ци мо­гу на­ћи у сви­је­ту… Ме­ђу­тим, при­је све­га тре­ба тра­жи­ти бла­го­дат Бо­жи­ју ко­ја је је­ди­на ка­дра да по­би­је­ди гри­јех. Чо­вјек ко­ји је пре­пу­штен соп­стве­ним сна­га­ма, не мо­же да по­би­је­ди гри­јех. Истин­ски ду­хов­ни жи­вот мо­же би­ти са­гра­ђен са­мо на те­ме­љу сми­ре­ња. И овај те­мељ све ври­је­ме тре­ба да се про­ду­бљу­је и учвр­шћу­је: са­мо у сми­ре­ном ср­цу дје­ла Бог, са­мо сми­ре­ном Он по­ка­зу­је Сво­ју си­лу. Код Ота­ца по­сто­ји из­ре­ка: „Бог слу­ша по­слу­шног“.
Кри­ти­ка ма­на­стир­ског жи­во­та, чак и ако је фор­мал­но ис­прав­на, за­сно­ва­на је на уми­шље­но­сти чо­вје­ка ко­ји сма­тра да ду­хов­ни жи­вот ра­зу­ми­је бо­ље од игу­ма­на, епи­ско­па, па­три­јар­ха. При­том се, оно глав­но, што чо­вје­ку ма­на­стир да­је, на из­вје­стан на­чин, иг­но­ри­ше и за­бо­ра­вља. Не­ри­јет­ко, мо­нах ко­ји жи­ви у сви­је­ту по­сте­пе­но ду­хов­но по­ди­вља, оста­вља сво­је мо­ли­тве­но пра­ви­ло, а за­тим за­бо­ра­вља и на Ису­со­ву мо­ли­тву. Не­ки од Ота­ца су та­ко­ђе из­ра­жа­ва­ли ми­сао да ви­ше не­ма ду­хо­но­сних учи­те­ља, али ни­ко од њих ни­је го­во­рио да због то­га тре­ба пот­пу­но уки­ну­ти ма­на­сти­ре – ба­ци­ти се из оште­ће­ног бро­да у отво­ре­но мо­ре. Из­над ма­на­стир­ског жи­во­та мо­же би­ти са­мо от­шел­нич­ки жи­вот, али је тек за ње­га по­треб­на при­пре­ма у ма­на­сти­ру.
Не­ки роп­ћу за­то што их игу­ма­ни тје­ра­ју да мно­го ра­де фи­зич­ки и што им због то­га ма­ло вре­ме­на оста­је за мо­ли­тву. Ме­ђу­тим, онај ко хо­ће да се мо­ли на­ћи ће на­чин да сје­ди­ни мо­ли­тву с ра­дом. У крај­њој ли­ни­ји, за ври­је­ме прак­тич­но би­ло ког по­сла мо­же се чи­та­ти Ису­со­ва мо­ли­тва или се мо­гу из­го­ва­ра­ти ма­кар дви­је ри­је­чи: „Го­спо­де, по­ми­луј“. Искре­ном по­слу­шни­ку да­је се на дар ср­дач­на мо­ли­тва, а не­по­слу­шни „аске­та“ је ни­ка­да не­ће сте­ћи. Онај ко­ји не слу­ша игу­ма­на, не слу­ша Хри­ста, за­то ри­је­чи мо­ли­тве оста­ју без од­го­во­ра.
Ка­ко ли тек че­сто не­по­слу­ша­ње по­ти­че од по­ври­је­ђе­ног са­мо­љу­бља! Не­ри­јет­ко, да је рас­кол­ник у Цр­кви до­био ви­со­ки чин, он би на Њу по­гле­дао дру­гим очи­ма. Мо­жда се ово не од­но­си на све рас­кол­ни­ке, али на њи­хов зна­тан дио сва­ка­ко. Зна­мо љу­де ко­ји су оти­шли у рас­кол због то­га што ни­су до­би­ли обе­ћа­ну па­ро­хи­ју, што су оста­ли у те­шком ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју и ни­су под­ни­је­ли ово ис­ку­ше­ње. Дру­ги су (без­у­спје­шно) хтје­ли да се до­мог­ну епи­скоп­ског чи­на, а за­тим су ри­је­ши­ли да се „осве­те“ иза­звав­ши рас­кол. Ви­дје­ли смо ка­ко су не­ки на­пу­шта­ли оби­тељ да би се на­ста­ни­ли у бли­зи­ни сво­јих ду­хов­них ота­ца: же­не по­ред му­шких ма­на­сти­ра. Ме­ђу­тим, ни­шта до­бро из то­га ни­је из­ла­зи­ло. Са­мо чо­вјек ко­ји је за­ра­жен ду­хов­ном гор­до­шћу, мо­же да ми­сли да ће ње­го­во при­су­ство и раз­го­вор, мо­на­хи­њи да за­ми­је­не ма­на­стир. Ова­кве са­мо­вољ­не „за­јед­ни­це“ се обич­но од­ли­ку­ју ду­хов­ним не­ре­дом, ат­мос­фе­ром нер­вне ег­зал­та­ци­је и че­сто – хи­сте­рич­но­шћу. Ду­хов­ни отац у том слу­ча­ју за чла­но­ве за­јед­ни­це по­ста­је, у до­слов­ном сми­слу те ри­је­чи, сре­ди­ште њи­хо­вог жи­во­та. Че­сто, са­мо по­слу­ша­ње ова­квим ду­хов­ни­ци­ма по­сте­пе­но сла­би, а смје­њу­ју га љу­бо­мо­ра и су­пар­ни­штво.
Да, за­и­ста је за ври­је­ме ре­во­лу­ци­је и ка­сни­је, ате­и­стич­ке дик­та­ту­ре, ка­да су ма­на­сти­ри би­ли за­тво­ре­ни и опљач­ка­ни, на­ста­ла по­тре­ба за по­сто­ја­њем сво­је­вр­сних скри­ве­них ма­на­сти­ра у сви­је­ту, упра­во у ви­ду за­јед­ни­ца. Ме­ђу­тим, мо­на­си су се у њи­ма осје­ћа­ли као да су од­ве­де­ни у ва­ви­лон­ско роп­ство. Пса­лам: На ри­је­ка­ма Ва­ви­лон­ским, та­мо сје­ђа­смо и пла­ка­смо… (Пс 136,1) од­ра­жа­вао је њи­хо­во ста­ње. Али у на­ше до­ба,од­ла­зак из ма­на­сти­ра ни­по­што ни­је оправ­дан.
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Но­ви Бо­го­слов пи­ше о бла­го­че­сти­вом мла­ди­ћу ко­ји је у сви­је­ту, оп­те­ре­ћен мно­гим и сло­же­ним по­сло­ви­ма управ­ни­ка има­ња, до­сти­гао бла­го­дат­ну мо­ли­тву. Ме­ђу­тим, про­шло је не­ко ври­је­ме и овај чо­вјек ко­ји је сво­јим скри­ве­ним под­ви­жни­штвом и ноћ­ним мо­ли­тва­ма иза­зи­вао ди­вље­ње у пре­по­доб­ном Си­ме­о­ну, по­сте­пе­но се охла­дио, за­бо­ра­вио сво­ју не­ка­да­шњу љу­бав и по­стао сли­чан без­ум­ни­ку. Пре­по­доб­ни Си­ме­он об­ја­шња­ва ово ти­ме што га је бла­го­дат зва­ла у ма­на­стир, али је он ни­је по­слу­шао и на кра­ју је за­ка­снио. За­ни­мљи­во је да је овај чо­вјек имао стар­ца ко­јем се обра­ћао, али ни то му ни­је по­мо­гло. Сви­јет је по­сте­пе­но осва­јао ње­го­ву ду­шу као што, усљед ду­го­трај­не оп­са­де, па­да и твр­ђа­ва ка­да је не­при­ја­тељ оп­ко­ли са свих стра­на.
Због че­га са­вре­ме­ни мо­на­си ка­жу да не­ма ду­хо­но­сних ста­ра­ца?! А зар се с да­на­шњим стар­ци­ма вје­ру­ју­ћи не мо­же спа­сти, иако их љу­ди снис­хо­дљи­во не на­зи­ва­ју стар­ци­ма већ „де­да­ма“? Та­кви мо­на­си сма­тра­ју да би их не­гда­шњи ду­хо­но­сни стар­ци узе­ли на сво­је ру­ке и по­ни­је­ли у Не­бе­ско Цар­ство, од­но­сно да би им олак­ша­ли пут. Ме­ђу­тим, то ни­је тач­но. Не­ка­да­шњи стар­ци би им да­ли та­ква пра­ви­ла да те­шко да би мо­гли да их из­др­же, а древ­ним под­ви­жни­ци­ма би та­ква пра­ви­ла, на­про­тив, из­гле­да­ла као нео­бич­но снис­хо­ђе­ње. Са­вре­ме­ни стар­ци упра­во од­го­ва­ра­ју ни­воу са­вре­ме­них мо­на­ха, а ма­шта­ње о по­врат­ку оно­га што је оти­шло у про­шлост је пу­ста ро­ман­ти­ка, и као сва­ко ма­шта­ње, уоп­ште, до­ла­зи од ђа­во­ла.
По­слу­шне мо­на­хе Го­спод на­гра­ђу­је ду­хов­ним да­ро­ви­ма. Да­ру­је им и не­пре­ста­ну мо­ли­тву – мо­на­шку ра­дост. По­слу­шан мо­нах у мно­го­број­ним по­сло­ви­ма мо­же има­ти уну­тра­шње ти­хо­ва­ње, а не­по­слу­шног ће чак и у уса­мље­но­сти не­пре­кид­но ко­ле­ба­ти бу­ра по­ми­сли. За­то, не­ка не за­бо­ра­ве мо­на­си да је по­слу­ша­ње би­ло и оста­је угле­да­ње на Хри­ста, а не­по­слу­ша­ње је по­дра­жа­ва­ње на­шем древ­ном не­при­ја­те­љу. Пре­по­доб­ни Јо­ван Ле­ствич­ник за­по­ви­је­да игу­ма­ни­ма да тр­пе сва­ку не­моћ бра­ти­је осим не­по­слу­ша­ња јер је оно по­губ­но ка­ко за са­мог чо­вје­ка, та­ко и за оне ко­ји су по­ред ње­га. Пре­по­доб­ни пре­по­ру­чу­је да се не­по­слу­шни ис­тје­ра из ма­на­сти­ра као што су би­ли ис­тје­ра­ни из ра­ја на­ши пра­ро­ди­те­љи, е да би му се омо­гу­ћи­ло да кроз не­во­ље по­ста­не свје­стан свог гри­је­ха и по­ка­је се.

Ар­хи­ман­дрит Ра­фа­ил (Ка­ре­лин)

Jедна од најпотреснијих приповетки о љубави

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости, а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп, када сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем од кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији, где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20000 нових тајванских долара.

“Ако не буде довољно”, рекла је, “набавићемо још. Неписменима као што сам ја, не вреди много што имају очи, али је са тобом другачије. Ти си писмен човек и теби је вид потребан”. Тако сам захваљујући новцу, који је моја жена целога живота штедела, успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара.

Нисам чекао ни месец дана, а доктор ми јави да је пронашао даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица да сагласност да се одмах после његове смрти приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.

Када су ме, после операције, износили из операционе сале моја кћер Јунг пришла је носилима, нагла се нада мном и тихо рекла: “Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета...”

“Нека не долази!”, рекао сам.

Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме по жељи родитеља, када ми је било 19 година. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали један другоме да ће се ородити, ако се догоди да један има сина а други кћер.

Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и када сам видео њено лице – ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, збрчкано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке поднадуте. Било јој је 19 година, а мени је деловала као да јој је 40. Био сам просто ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим таквом наказом, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети када је боље будем упознао. Међутим, ја сам њу још тога првог дана омрзнуо. Нисам хтео да је погледам, нити да говорим са њоме, одселио сам се на Војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остао и за време летњег распуста све док мој отац није послао по мене једног нашег рођака и наредио ми да се вратим кући.

Жену сам затекао како спрема вечеру. Када сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.

Мати ми је стално пребацивала и говорила да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. “Већ је пола године у нашој кући и од јутра до мрака не престаје да ради за нас. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али знај, сине мој, да она у себи, у својој души горко пати. Још једном сам послушао своје родитеље и тада се вратио кући, али моја осећања према мојој жени нису се променила. Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а када сам је понекад грдио, понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо, а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана када сам желео њену смрт.

И поред свега, она је према мени показала више стрпљења и љубави него било ко други кога сам познавао. Када сам дошао на Тајван имао сам низак чин у војсци и моја зарада је једва достизала да се прехранимо и платимо кирију. Наше детенце је било болешљиво и много нас је коштало, тако да је моја жена, онако неписмена и нешколована, покушавала и сама нешто да заради. Пошто би посвршавала домаће послове, плела је сламнате шешире и асуре. Када смо се преселили у једно рибарско место, крпила је рибарске мреже, а док смо живели у унутрашњости, на северу земље, научила је да украшава грнчарију. Ја сам често био службено одсутан, али нисам морао да бринем за кућу и децу. У том погледу могао сам се сасвим на њу ослонити.

Када сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе ка нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг већ је била свршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао. Молио сам Јунг да не спомиње своме брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је, чак, и транзистор да бих прекратио дуге болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада времена исувише и почео сам да размишљам о своме протеклом животу. Први пут осетих стид што сам забранио својој жени да ме посети. Када су ми након 15 дана скинули завој, био сам јако узбуђен и једва се усудио да отворим десно око. “Видите ли светлост?”, запитао ме је лекар. “Да, видим изнад себе” – “То је лампа”, рече он.

Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на ноћном сточићу...

Док смо се колима враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће! Моја жена је излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Када ме опази, само обори главу и рече: “Вратио си се”.

“Хвала ти што си ми помогла да платим болницу”, рекох. Чини ми се да је то било први пут за 30 година да сам јој се за нешто захвалио.

Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окрете према зиду и поче нечујно да плаче.

“Мама, реци му, све му реци!”, кроз сузе повика наша кћер. “Нека зна да је рожњача била твоја!”

Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво. Лево око моје жене било је замућено као што је било моје пре операције!

Протресао сам је снажно.

“Златни Цвете”, (први пут сам тада изговорио њено име), “зашто, зашто си то учинила?”

Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...